„Ja... samo da odem do kola, da nešto uzmem“ – promucala sam, kad sam se vratila iz toaleta.
„Bleda si k’o krpa. Je l’ ti dobro?“ – pitao je kolega, sa kojim sam skoro godinu dana radila na projektu, zbog koga smo se i obreli u tom hotelu, u tom restoranu na desetom spratu, sa dvojicom poslovnih partnera.
Pošla sam ka izlazu iz restorana, pa zastala. Naišao je konobar: „Mogu li da pomognem?“
„Je l’ postoji još neki izlaz odavde?“ – pitala sam.
„Jedino kroz kuhinju, pa teretnim liftom“ – rekao je.
„Je l’ bi ste bili ljubazni...“
Na previsokim štiklama sam se doteturala do parkinga, sela u auto, zaključala se i počela da plačem.
Moja mala sestrica, moja mezimica, sad sedi sama u stanu i čeka da skot dođe s posla.
A skot, njen muž, ljubi u rame plavušu sa „Britni Spirs“ frizurom, u vatreno-crvenoj haljini „špageti“ bretela. U restoranu prepunom ljudi.
Nikad nisam bila za tu vezu. Kad sam čula da ih viđaju, pitala sam je je l’ istina. Pola sata je pokušavala da mi proda priču o „prijateljstvu“.
Nisam imala volje da je kupim.
„Marijana, pogledaj me u oči“ – naredila sam.
„Već mesec dana smo zajedno i volim ga, i šta god ti da kažeš, ja ću ostati sa njim, ako on bude hteo.“
Kad sam imala devet a ona pet godina, poginuli su nam roditelji. Sve što sam pet godina zamerala roditeljima, zaboravila sam na dan njihove sahrane. Nestalo je ljubomore zbog mlađe sestre. Od tada brinem o njoj. Od tada do danas.
Kad sam videla koliko je odlučna u nameri da ostane sa njim, „ako on bude hteo“, rešila sam da joj nikad ne kažem da mi je antipatičan, onako prepun sebe, svestan da ga prate pogledi gde god se pojavi. I devojaka i žena, verujem i muškaraca.
Izgledao je predobro i bio svestan toga do poslednje pore na koži.
Ne znam zašto je hteo baš Marijanu za ženu, pored mnogo lepših i obrazovanijih i situiranijih. Ni kad su mi saopštili da će se venčati, nisam znala, ni danas, danas tek, ne znam.
Pre nepuna dva sata mi je telefonirala u biro.
„Izvini, izvini, znam da crkavaš od posla. Al’ samo da te podsetim za nedelju, da slučajno nešto ne planiraš. I da znaš – imamo iznenađenje za tebe.“
“O čemu se radi, medenjačiću? Kaži bar nešto“ – molila sam.
“O čemu se radi, medenjačiću? Kaži bar nešto“ – molila sam.
„Ni reč. U nedelju ćeš saznati. Taman da, ako ti nešto „iskrsne“, odložiš. E, tako, sad sam sigurna da ćeš doći. I ja mnooogo žuriiiim, Šaška“ – prekinula je vezu, smejući se.
U nedelju im je prva godišnjica braka.
Šta će da mi kažu, ako ne da stiže beba. Moja veknica u roze haljinicama, plačljivica koja ne dâ da joj raščešljam zamršenu kosu, jer je čupa, a neće ni da je odseče, postaće mama.
Gustu, crnu kosu nije sekla od sedme godine. Dva puta godišnje, uzimala sam makaze i ravnala joj vrhove, dok bi ona, nepoverljivija od Indijanca, u ogledalu a i preko ramena, gledala šta radim.
„Neću, ludo, ne boj se. Ali stvarno, Maki, ko još nosi ovoliko kosurdače na glavi? Ni Kosovka devojka. Idi odseci je, biće ti lakše“ – molila sam.
Neće i neće.
I nije.
Dok moja dugokosa, crnokosa Marijana, u malom iznajmljenom stanu čeka muža sa spremljenim ručkom i mašta o nekom potkrovlju za koje je čula da se jeftino prodaje, on se najjeftinije prodaje polugolim plavušama po...
Razmišljala sam kako da joj kažem. Moram ja. Ne smem da čekam da čuje od drugoga. I... Da saznam koliko dugo je već trudna. Ako postoji mogućnost, ako nije kasno, da prekine trudnoću.
I da se odmah razvede, naravno.
Reći ću joj i ono što je trebalo da joj kažem još pre četiri meseca. Da sam tada to uradila, ne bih danas ovu brigu brinula.
Renata mi je kazala. I bila sam joj zahvalna, svejedno što mi se svet okrenuo naglavačke.
Da je prethodnog dana, odlazeći kod kumova u posetu, videla njega i mladu, nafuranu žensku, kako izlaze iz kuće prekoputa. Pitala je kumu ko stanuje u toj kući. „Niko. Pomrli su. Sad je koriste naslednici. Nema dana, a da neko ne dođe. Verovatno je izdaju na sat, za švaleraciju.“
Drhtala sam. Bilo mi je hladno, bilo mi je muka, osećala sam se dvostruko prevarenijom od Marijane.
Da sam joj bar rekla... Ne bi ostala sa njim, ne bi sad čekala bebu, ne bih ja razmišljala o abortusu, posledicama, razvodu i advokatima. Zazvonio mi je mobilni.
„Saška? Šta je sa tobom? Je l’ ti dobro? Gde si, uopšte?“ – pitao je kolega.
„Dolazim. Nisam mogla da otključam, nešto se zaglavilo.“
U redu. Idem da završim ovaj ručak, a onda – pravac kod nje. Bio on kod kuće ili ne, reći ću joj.
I to što sam saznala pre četiri meseca i ono što sam pre sat videla svojim očima. “Britni“ je sedela okrenuta leđima, ali njegovu pokvarenu, iscerenu i pohotljivu facu sam dobro videla. Da nije bio u delirijumu, video bi i on mene.
Obrisala sam oči i nos, pokušala da popravim potpuno razmazanu šminku.
„Ma koga briga?!“ – odmahnula sam rukom, izašla iz kola i pošla natrag u restoran.
Videla sam ih kad već nisam imala gde da se sklonim. Išli su prema meni, zagrljeni. Oboje su se smejali.
„Šaša, a? Š’a kažeš? Otkud ti ovde? Ala si se šlogirala! Mi sinoć kupili ono potkrovlje u Košutnjaku, o kome smo ti pričali i ja jutros odem u „Medeju“ i kažem „Secite i farbajte u najkontrastnije od moje prirodne boje. Moj dragi i ja počinjemo novi život od danas. Je l’ ti se dopada, a? Kako mi stoji? Je l’ si ti to u nekom bedaku, š’a ti je?...“ – skoro ćelava plavuša govorila je Marijaninim glasom i smejala se kao Marijana.
Ja sam se, kao što bi to uradila svaka starija i pametnija sestra, prosula u nesvest pred njihovim nogama.