Evo novog posta i bez teme i bez ideje o temi. Ne mogu više da objavljujem stare, naljutili mi se vrapci sa platana ispred zgrade. "Nismo mi papagaji, nego dživdžani. Ženo, napiši jednu... :roll: Napiši nešto novo, makar bilo glupo k'o i ovo do sad."
Pišem.
Čitala sam juče koji su vam razlozi za blogovanje i odgovorila da ih ja nemam. K'o što i jeste.
Imam potrebu da pišem, al' ne baš u formi bloga, sa komentarima i kol'ko-tol'ko pažnje oko održavanja istog bar jednom u tri dana.
Ovako ja pišem;
Perem sudove. Na desnoj ruci mi gumena rukavica napunjena talkom. Na radiju peva neko ko me nervira. Kijam od talka. Setim se događaja koji ima veze sa
- kijavicom;
- talkom;
- muzikom;
- mnom kad sam se iznervirala, ne i obavezno zbog muzike;
- gumom (Simana se davi u Makarskoj, moj otac i ja na obali sažaljivo cokćemo: "Jadna ona žena-davljenica, čija li je tetka i svastika?" Zato što smo joj lepo rekli da stavi gumu, a ona nije 'tela, jer ume da pliva k'o riba. Posle je izvukli neki dosadni ljudi iz Leskovca, sa kojima smo morali da budemo fini do kraja letovanja-mučenja;
- žvakaćom gumom;
- depilacijom nogu; ("fairy" > pena > pena za brijanje > brijanje > depilacija > noge > debele > moje > :( ;
To čega sam se setila mi bude ili smešno ili zanimljivo. Mogu da napišem, ako ne zaboravim. Da ne bih zaboravila, obrišem sapunicu sa rukavice (o pantalone), uključim PC, isperem još nekol'ko tanjira, skinem rukavicu i smesta sednem da pišem. Jer ću da zaboravim, ako tako ne uradim. Časna reč.
To nema veze sa godinama ni sa dva pakla cigara dnevno ni sa zakrečenim krvnim sudovima.
Takva sam oduvek. Pismene iz srpskog sam pisala max. dvadeset minuta. Moj profesor dobijao napade besnila, a ja petice. Tvrdio da mogu tri puta bolje, samo mi fali koncentracija i strpljenje. I "dorada", kako je on zvao.
Ne znam da li ste primetili (ako ste čitali, onda lažete da niste) da mi je jedino važno da sve reči koje po meni treba da budu deo rečenice stavim u nju?
Redosled nebitan.
:D
Sam sva takva. Kažu klinci "na ua!"
Nemam ni hvale vredno strpljenje i razumevanje ni visok prag tolerancije, al' ponekad razumem da je neko neobavešten ili zbunjen ili teletabis ili upravo stig'o s Marsa ili zao ili je ubio il' se napio il' ufiks'o.
Ali da je spor - e to nikad nisam i neću razumeti.
I rasejana sam. Vrlo neprisutna kad se nešto priča. Onda pitaju šta ja mislim, sležem ramenima... Pa se čudim što me boli vrat. Dobro ga još i imam i ovoliko, kol'ko sam puta uradila... (podižem ramena ka ušima, što znači "Otkud da znam šta da mislim, kad ne znam o čemu se radi?!")
U stanu ima jedna soba u kojoj je televizor. Preko puta, ali tačno preko puta njega, je moja fotelja.
I tako - ja sedim u fotelji, moj muž na kanabetu desno od mene, neko na televiziji nešto drobi, moj muž kaže "Pa u pravu je, potpuno?!" i gleda u mene.
Što u mene gleda, pored uključenog televizora?
Opet on.
"Pa je l' da?"
Ja: "Šta je l' da?"
"Da je u pravu?"
"Da je u pravu?"
"KO?"
"On."
:roll:
"Jesi li čula šta je rekao..... (onda kaže neko ime. Ne tek neko onako bezveze, nego ime tog što je u pravu.)
"Ne znam, nisam čula."
Posle me on (moj muž, a ne taj što je u pravu) dugo gleda al' više ništa ne kaže. Svejedno, znam šta misli.
A televizor ima veliki ekran, sad baš ne znam kol'ko tačno je veliki... Oko sedamdeset santima, možda i veći.
A soba je mala, a fotelja je isto velika (e, ne znam njene dimenzije), tako da se onaj što je u pravu meni bukvalno unosi u lice dok priča.
Al' džaba mu kad ga ja i ne vidim i ne čujem.
Dok pišem post (ili mejl, svejedno), ne gledam u monitor, sve dok ne završim.
Onda na brzinu ispregledam, vidim da sam na pedesetdva mesta permutovala "l" i "s" (milsim-mislim, polse-posle, oslonac-olsonac...), da uz "ć" obavezno ima i "ž" (većž-već, rećži-reći...), da mi je CapsLock i dalje #1 na tastaturi (dA MI JE cAPSlOCK I DALJE - da mi je CapsLock i dalje...)
Kao ispravim greške, šaljem/objavljujem/zatvaram WORD.
Ali to radim brzobrzo, kao da će neko da mi otme.
Kad kasnije uočim još nekol'ko desetina grešaka (govorim o blogu ili na forumima), sva sam začuđena kako li su mi promakle.
Kakve mejlove od mene ljudi dobijaju, o tome neću ni luda da razmišljam.
Ne bih rekla da sam se nešto pretrgla sa objašnjenjima. Poenta je da sam nestrpljiva, i da sve što zahteva vreme kod mene izaziva nervozu.
Na primer, komentari.
Pročitam nečiji blog, i... Umesto da razmislim o tome što piše, pogledam šta su drugi napisali, sročim u glavi šta bi trebalo odgovoriti, brže-bolje istrabunjam komentar, kao da će, ako to za minut ne uradim, obrisati i blog i sajt i internet, i ja neću stići da kažem šta mislim na zadatoj temi. I eto nama apokalipse.
Ovo je, u stvari, sve bilo da bih vas zamolila da ne obraćate preterano pažnju na ono što vam napišem u komentarima. Setite se o kome se radi, odmahnite glavom ili rukom (bolje rukom, da vas ne zaboli vrat k'o mene) i nemojte, nikad, misliti da je zlonamerno. Samo je brzopleto ili, kako Radiša kaže, brzzlopleto. :D