I cirkusi imaju rok trajanja, sve i da su filovani aflatoksinom

Još uvek nemam naslov i ne znam kako da počnem. Ostalo je tu. Znam o čemu ću da pišem.

Juče nam je postavljeno pitanje da li bilo šta osećamo dok pišemo blogove.

Evo ovako;

Svaki komentar, svaki post, svaki odgovor, i ovde i uvek, shvatam lično. Ne u smislu uvrede ili pohvale, nego... uvek zamislim situaciju o kojoj je reč i sebe u njoj.

Ne znam koliko sam osoba upoznala preko interneta. Trista, petsto, osamsto, tri hiljade? Pomnoženo sa dva? Četiri?

Za nekoga ko pojednostavljuje stvari do atoma, to je premnogo.

Mnogo puta sam zažalila što mi se baba nije zvala Ana. Zavidim Evi Ras. Šest slova ukupno. Ime i prezime joj ko moje ime. Blago njoj.

Imala sam intenzivne prepiske sa osobama čiji su nikovi bili datebogmilisačuva.  W,q,y,ll,ee  u imenu – obavezno. Petnes slova  najmanje. Od njih najmanje tri Velika.

Ali, ako su pisali nešto što sam jedva čekala da pročitam – ma nije mi bilo teško: „Draga moja QueenYlaneeWildchild“.

Najviše od svega volim da čitam. I najviše poštujem reč. I mislim da je najteže naći pravu reč.

Volim i muziku, volim i filmove, volim i slike, (volim i da jedem), al ništa ko napisanu reč.

Zašto? Zato što tu ništa ne mož da pomogne da bude bolje. Il si je  napiso il nisi.

Kolko je pesama u kojima su i muzika i tekst vrhunski? Skoro pa ni jedna.

Filmovi? Dobra gluma, loš scenario. Il obrnuto. Ako je domaći, obavezan očajan ton.

Slika? Ime joj kaže – boja pokriva sve. Što šarenije to prekrivenije.

A reč je gola i ničim zaštićena.

Kad je u knjizi, pa još u onakvoj kakve je svojevremeno BIGZ pravio, žućkastih listova koji ispadaju čim okreneš sledeći, nema nâ šta da računa. Ništa je ne izvadi i ne popravi utisak, ako ne valja.

Iz tog razloga, meni je svejedno kako mi blog izgleda. Ne jer mislim da toliko dobro vladam rečima da im nije potrebna vizuelna podrška, nego odvlači pažnju, brate. Ima nekolko blogova koje nikad nisam otvorila iz samo jednog razloga. Kliknem na njih... čekam i čekam... učitava... pojavljuje se postepeno... krstić... putača ... „ovde možete preuzeti Flash Player“... kockica... linija koja se dâ  u trk… klize slova s desna na levo… samo teksta nema pa nema. Odustanem.

Donekle svatam zašto je to potrebno (i kod mene je 2007, 08, 09... I ovde se priča o reklami i atakovanju na oči i uši.)

Meni to smeta, poštena da budem. Lepo što umete to da uradite i što, kad nešto na blogu promenite, imate po pedeset ushićenih komentara kako je „sad ti je mnoooooooogo lepše, wow!“ od onih koji su pretposlednji izgled bloga prokomentarisali sa „sad ti je mnoooooooooogo lepše, wow!“, al ja nisam iz te priče.

Dok ovo pišem, svira radio i ja mrtva zadovoljna. Ne sumnjam u vaš muzički ukus, al ne dolazim ovde da bih slušala muziku. Prvo, zato jer mi odvlači pažnju s teksta, a drugo – krče mi zvučnici kad sam na netu.

I red i vreme je da se vratim na razlog zbog koga ovo pričam.

Čitam tako poneki blog i plačem. Il se smejem. Komentare nerado ostavljam, mada sam se i oko toga informisala i znam da su jako bitan faktor u ideji blogovanja. Al ja, eto, kad plačem nisam raspoložena za priču, a kad se smejem, čini mi se da onaj sa druge strane to zna iako mu ne kažem „jao, crkavam od smeja !!! :)))“

Juče sam dobila pismo od prijatelja s interneta. Dugo sam na pitanje  „Vaš najomiljeniji lik na netu“ pisala „Peca“. Peca ne postoji. Nisam imala najomiljeniji lik. Pa sam upoznala NT-a. Al  nikad nisam napisala da mi je najomiljeniji lik. Jer nije lik. On je ČOVEK koji je svojim svakojutarnjim „Lijepim pozdravima iz Zagreba“  mnogo puta uspeo da me ubedi da i taj šugavi dan u kome sam se, nažalost, probudila, ispratim kao pobednik.

Poslednji put mi je ispričao pričicu. Plakala sam dok sam je čitala, plakala sam i mnogo puta kasnije, kad bih je se setila. Velike su šanse da i sad počnem da plačem.

Vidim da ste primetili da me nije bilo dan-dva.

Septembar, dragi moji. Pijaca jeftina a penzija iz dva dela. Besvešale, kad li će početi da isplaćuju penziju odjedared? Izjednoma?

Da se vratim fabuli.

Alo bre, znam ja da muškarci vole sise. Da ti  je znati šta ja sve znam oko toga šta muškarci vole – kladim se da ne bi poverovo da u jednoj penzionerki tolke i take informacije čuče i cvrkuću, samo za njenu penzosku dušu, ponekad, kad ustreba.

Al, prijatelju, priča nije moja. Pozajmih joj glas iliti tastaturu. Ništa više. Da i dalje ne bi bilo zabunjivanja i zakomplikovavanja, obrisah  je. Komplet- homplet.

Pričica je plitka patetikica. Ona voli njega, on voli nju, ona za njim pati, i on, je l, pati, jer su slični, al bogami se i zajebava, al je i voli, na svoj način, koji ona ne razume, al ga voli i dalje, ludo-ludački ga voli, a on to ne vidi, a ne vidi jer se ne viđaju, a ne viđaju se, jer su razdvojeni, a razdvojeni su jer je sudbina tako tela, a sudbina je tela  da on ode iz rodnog sela. Svog rodnog sela. Ona je iz sela prekobrda.

I žene vole sise kod muškaraca. OK, možda ne sise, al blizu sisa.  A i one to nazivaju „ljubavlju“.

Dakle, svi vole sise, al  pričaju o ljubavi prema očima il duši, kako se ko opseti. Il prema intelektualnim kapacitetima autora nekog bloga. Ovog, na primer. ONOJ PRAVOJ LJUBAVI. Što znači da imamo šta? OVO: ljubav = sise!

Saću kurzivom pošto sam prEmetila da volite tako. Kao što volite i podebljano.

Velika slova sam već iskoristila u ONOJ PRAVOJ i podvučenom ovo i više mi ništa ne pada na pamet. Možda neki značić?  $, £, € - žene i to vole.

Da se razumemo!

Sve osobe ženskog pola, koje ovde pišu ili čitaju, izuzete  su iz pravila da „svi vole sise“ i značiće.

A sad, molim vas, pozdravimo još jednom septembar, čija prva trećina ističe sutra, na dan isplate prvog dela penzije za mesec... Aktuelni, valjade?

Okrećem list po 29-i put

Da  nešto... da pokušam da nešto objasnim.

Otvorila sam ovde još jedan nalog, a možda i nisam.

Možda jesam, zato jer se zove TAAJLO.

A možda i nisam, jer je pod Atajlo.

Jebemliga.

Htela sam da stavim i poneki tekst koji nije moj. Nisam znala kako, nisam se setila da mogu da pitam, kad sam se setila da mogu da pitam, nisam znala koga, kad sam se setila koga, nisam tela.

E.

Sad imam situaciju:

Atajlo

je

Atajlo

i

TAAJLO.

Atajlo ima sledeće kategorije postova:

Moji postovi (vrh originalno! Ću nastavim da se divim, čim bacim peglu.)

Zabavno muzichki;

Horor;

O babama baBski;

Pornografija sa psovanjem - pCovke;

Ostalo;  (ništa nije ostalo u ostalom, sve sam raspodelila po kategorijama);

Jebem gi, uvek mi bio problem oko imena.

Da sam  rodila dete, još ne bi imalo ime. 100%.

Il bi se zvalo Dete.

Imalo bi, s biološke tačke mog bio-sata posmatrano, preko tri banke, a na pitanje "Kako se zoveš?" odgovaralo bi "Dete Jovanović." (Jovanović je ovde samo ko primer. Nikad nisam bila u šemi ni s jednim Jovanovićem, što mi prosto teško da poverujem. A tako je.)

Pa tako i danas, kad ste počeli da komentarišete tekstove koji su pod TAAJLO, ja sam se toliko sludela, da numem to tačno ni da vam ispričam.

Polako počinje da mi mnogo ide na živce sva ta nevolja oko moje nikad neispevane dudukavosti kad su dugmići u igri.

Zašto ne pridružih postojećim postovima?

Zato što nisam znala da može, vidla tek kad je mas otišla u propas.

I kad ste ostavili komentare, koje ja ne brišem, sem kad se ne zajebem, ko juče što sam sa SRNINIM.

Na svu ovu tužnu priču, nikako da zabranim komentare anonimnima. Pošto najčešće sama anonimno komentarišem na svom blogu, nemojte se začuditi ako se posvađam sa nekim ko je ostavio anoniman komentar. Biću to ja, u oba slučaja.

Već dva dana razmišljam o vašim primedbama i sugestijama u vezi moje ličnosti i mog ponašanja, što je za mene premnogo, jer ja ne volim ni malo da razmišljam.

Pa sam htela da vas zamolim;

Da svi vi koji ste u detinjstvu imali lutke za igračke i devojčice za partnere u igri, a sami pripadate nežnijem polu (odoh opet duradim ono s peglom!), ne dolazite više ovde i ne čitate moje bljuvotine.

Isto važi i za pripadnike jačeg (i treći put pegla!) pola, samo obrnuto.

Numem da pišem sladunjavo, numem da se zahvaljivam jer numem da kažem "hvala" ako nisam zahvalna, numem da se pravim da je sve u redu, ako nije (otrcano, ali istinito = možda i umem, al neću, iz inata!), numem da glumim budaletinu koja na pitanje dobije šipak i kaže "Jo šo lep šipak!"

Ja sam budaletina od one druge vrste, koja kad pita očekuje odgovor.

Kad ga ne dobije, više nikad ne pita, al i ne jebe.

Ja sam ono zlo koje je pitalo zašto je lažirano glasanje na tamo nekom sajtu, blog-servisu, zaboravila sam kako se zove (nikad nisam ni bila sigurna da l ga tačno izgovaram), i na to, glasno i jasno i nacrtano pitanje dobilo, od 35 (na primer, ne sećam se) "odgovora", samo 2 (DVA) odgovora.

Ista ta zlica je doživela da joj dva dana kasnije autor jednog od "odgovora" kaže "Malo mi je muka da ti se više svi nešto kao pravdamo i stalno ti objašnjavamo!"

Opa!

Ne, to nije zamena teza. Čini vam se.

Niti ste vi ovde zbog mene, ni ja zbog vas, ni mi zbog nas, nego je svak zbog sebe.

Ima blogova na koje nikad nisam "klik". (Ne znam da l je moguće proveriti, ako jeste, proverite, molim vas!)

Braćo moja, sestre moje, nisam ovde da bi me shvatili, al ni da bi me oblikovali po vašim merama i željama. A ni ja vas.

Ne dopada vam se?

OK.

Ipak...

Ostavte me da se igram na miru, ni ja vas ne diram. Nasmešim vam se u prolazu i to je sve, zar ne?

Meni nikad neće biti neprijatno da vas preskočim u odgovoru, da vaš komentar tretiram ko govno, ako od danas odlučim da tako radim.

A vama?

Hoće li vam biti tako?

Ako mislite da hoće, OK.

Dakle, pitate me - odgovorim.

Pitam vas - odgovorite.

Pitate me - ne odgovorim - ko me jebe.

Pitam vas - ne dobijem odgovor - ko vas duplo jebe.

Ne uvodim ja ni novine ni extra pravila i ovo nije trening strogoće.

Samo vam, ako vas zanima, kažem kako će od danas biti na mom blogu. On je moj i poštovaću pravila koja sam propisala.

Što je i normalno za nešto što u nazivu ima pridev "moj", je l da?

A ako vas ne zanima...

E to bi mi, iskreno govoreći, najviše i pasovalo.

Ne znam da l sam ozbiljna il se zezam, al savetujem da ovo pročitate slušajući, u pozadini, "Gazi, brate, ko da ne postojim".

Zatim da na meni isprobate kako pravilno tretirati tursko groblje.

Pre nego što bilo šta dalje izjavim, moram da se ovom/ovim prilikom/putem izvinim blogeru Hsm, zbog toga što sam ga osuđivala, zbog toga što se zaljubio u L.V. i što će da se zaljubi u lepu Žaklinu, zbog čega oči povadismo na njegovom blogu, koji u nazivu ima imenicu jufke i glagol suhnuti, al ne znam kako mu celo ime glasi, zbog čega i nisam napisala puno ime njegovog bloga, ako je to uopšte ime nečega/bloga, jer ću nerno oboleti zbog iména, zbog kojih kad dođem ovde, blejim iza čega je ko, zbog čega sam tek pre nešto malo više od jedanes dana svatila da je gamet SEXLIVE, a ne gamet (gde ja pomislim „Ups! Seks uživo!“, pa brzo kliknem, kad tamo, a ono Mirko & Slavko & Kapetan Leši & dilema ’pušenje ili zdravlje’ i ni „S“ od seksa, izuzev u početnom slovu imena Mirkovog parnjaka!, a meni milo, vidi zarez iza uskličnika, nea veze, a meni milo što kod Gamet nema seksa, jebo vas više seks!) a ostali kako ko, al skoro niko onako kako piše u komentaru. Zbog čega je to tako, mislim da nikad neću skačiti. Da bi bilo najzabavnije, ono što ja zovem www. adresom njima je omiljena sigračka kojom ili skojom se zajebavaju, zbog čega se i sama bijem mišlju da, čim napišem ovo obaveštenje, napravim tri sendviča i da ih pojedem s čašom jogurta, pa da uđem u uređivanje stranice i svuda, i da od noćas ne budem Atajlo, nego da mi nickname bude „Jugoslavija-HOLANDIJA 1:7“, da mi se blog zove „6 put’ six je tri’es6, a koren iz 3esšes’ je stše! Valjda!?“ a da mi www.adresa bude http://www.markomiljanovmiljanićsmiljanićprota@mojblog.co.yu. Naprimer. Pa kad ujutru dođete vi me nađite da vidite ima li nastavka poJente. (Skyseeker, gledaj me u oči dok ti ovo poslednji put govorim. NEMA NASTAVKA te priče. Dosta mi je flešbekova!)

Sad obaveštenje

Zbog čega ću se, sva je verovatnoća, zaljubiti u jednog blogera, nije da mi nije jasno, nego mi je i više nego jasno.

Ali...

Dok se to ne desi, moram da:

1. Zamolim njegovu gospođu da to što ću joj se zaljubiti u muža ne svati lično. Da jeste, poslala bih mu privatnu poruku. A nisam. Neću da se domunđavamo a oću da sve bude pošteno. (I transparentno.) Još bi da joj poručim da se ni moj muž ne ljuti. (I da, gospo, stvarno sam se šalela za onu lokomotivu, koju sam kupila na rasprodaji.)

2. Zamolim prijatelje u crvenoj kocki (il je to pravougaonik?)  da me podrže svim raspoloživim silama.

3. Smršam.

4. Još jednom (dvadeseti put danas!) pročitam sve njegove postove, jer zbog gužve nisam primetila kad se pojavio, tako da sam njegov dolazak propustila. (Il sam mislila da se registrovo pre mene.) (Il, možda, ja nisam bila, zbog „ima me-nema me“ ludila, tada tu?!) A kad sam ga spazila, već je bilo kasno, bila sam pogođena ko gromom iz vedra neba. (U, jeee!)  (Još bi želela da kažem da uvek mislim da su svi došli pre mene. Ne samo na blogu, slične slučajeve imam i u životu.)

5. Provalim gde živi. (Jesam četiri puta polagala nacionalnu geografiju, al to je predmet u kome se izučava, na primer, bakar. I gde moraš tačno da znaš zašto je ultrapromućurno da valjaonica bakra bude u Sevojnu, a rudnik bakra u Boru.)

6. Ne napravim tri sendviča. (Razlog potraži pod 3.)

7. Smanjim do potpunog  ukinuća doživljaj sa zagradama, jer sam primetila da ih on ne koristi.

8. Zamolim Gamet da se ne naljuti. Nju sam navela kao primer, jer mi je prijatelj. Primera nalik njenom ima kolko ti duša želi.

9. Vas zamolim da ovo svatite stvarno  najozbiljnije.

-       nastaviću kad se zaljubim –

P.S. Što će, cenim, biti uskoro. Pod 7, 8 i 9. nemam zagradu, što sve govori onome ko ume da čita između redova i u zagradama. Iz toga se vidi da ću

- nastaviti uskoro -

Nastavljam pesmom.

PESMA jebote

Uzmi moj pozdrav

Prekrij folijom i peci u rerni na 200˚

Pesma je sklepana, stidljiva sam

Dok čekaš popa

Odbor za egzekuciju sastanči

Ovde nema struje

Pritisak u vodovodnoj mreži je slab

ha  ha  ha

Kiše ne dolaze

U poslednjem danu poželela sam ti dobro jutro

I skuvala mi slađu kafu

U jednoj Markesovoj knjizi  opisana je prepiska gospođe i lekara joj. Gospođa je stidljiva, pa stvari ne naziva pravim imenom. Lekar je u zabludi i daje joj beskorisne savete.

Bila jednom jedna svadba koju je fotografisao jedan fotograf. Kad su unosili tortu, ugasili su svetlo, i on se sapleo i pao. U mraku je baba vrisnula: "Ljudi, ubi se slikar!"

Nije svejedno, dakle.

Pop je pop a bob je bob.

Pre mnogo godina, čula sam priču o prebogatom mladoženji, koji je gostima, na dan svoje svadbe, delio koverte sa molbom da ih ne otvaraju do posle venčanja i svadbenog ručka. On se ljupko smešio a oni su trljali ruke, očekujući da je unutra kintom kompenzovan njihov poklon.

Posle ručka, srećnik je preko mikrofona zamolio za malo pažnje. Kad ju je dobio, tiranisao je izvesno vreme o ljubavi, vernosti, srodnim dušama i ostalim tralalalakalicama, a nadahnuti govor završio rečenicom "Sad vas molim da otvorite koverte!"

Otvorili su i imali šta da vide.

Novopečenu mladu, golu ko na rođenju što je bila, tolko nekako i ulapsanu i mokru, i tipa koji im je odnekud bio strašno poznat. Mlada i tip su radili "ono".

Ko po komandi, podigli su poglede, lica i ušiju crvenih od stida, i većina njih je shvatila da tip sa fotke, obučen u crno odelo, sa kravatom i cvetom u reveru, sedi pored mladoženje. Što je i logično, kad se zna da su braća rođena.

Posle svadba bila ko sarana i brzo se završila, a brak poništen dok si reko "A ja mislo on nam stavio pare u koferat!"

I šta onda?

Pa ništa, ako ne računam da sam to, malo izmenjeno, al formalno isto, prošle godine pročitala u knjizi "Sutra ujutru, bude li sve u redu". Autor je Francuskinja, nigde ne pominje ni Srbiju, ni brata, ni tu svadbu, ni tužne događaje zbog kojih je fešta smandrljana.

A i dalje ništa, pošto ja ne mislim da je ona plagijator i da onaj što je delio slidže (nemam koga da pitam da l je stavljo i autogram na poleđini) treba da je tuži. Il bar da je ubije. Il, ako bi baš bilo od pò piva, ode u Francusku i pljune joj  pod francuski prozor.

Zbog toga sam prihvatila poziv autora ovog bloga.

Prosto dimam de da rknem ovaj bes i frustraciju, koji bi da mi upropaste dan, al malo morgen će moći, bude li sve u redu. Budem li uspela da mi ovde bude francuski prozor.

Pa kaže;

Hvala dvema osobama na komentarima u vezi nedokazane krađe glasova u  Blogbuster rubrici.

Ostalo/e ne bih da pominjem, a mogu da se zakunem, kako sam trenutno raspoložena, da što sam ostavljala komentare na vašim blogovima – ostavljala sam. S par izuzetaka. Možda će me to proći do večeras a možda neće nikad, ne znam, al sad je tako kako kažem. Ako lažem, dabogda gorela ko ova cigara pa crkla kad izgorim.

Komentare na mom blogu neću onemogućiti, jer je to protiv mojih shvatanja o tome šta jeste javni blog. Privatne poruke (pojedinih) neću staviti na „ignore“, jer i ne znam da l se to može. A i svejedno mi je. Ne moram da ih čitam. Ne moram da odgovorim na njih. Ne moram da objašnjavam zašto ne odgovaram.

Nije vas briga? Pa znam. Al veselo je što nije i mene.

Ne moram ništa, pa ni da ovo pišem. A opet, pišem. Zašto?

Ne znam.

Nije mi dosadno, imam šta da radim (da spavam, jedva držim oči otvorene), imam gde da idem (kod Peđe večeras, sutra kod Tirketa i Mime na godišnjicu), imam šta da čitam (LUKAS – Kevin Bruks)

Pišem iz, već, navike da svaki drugi ili treći dan ostavim tekstić ovde. I sad sam, kao, nešto u obavezi. Zadovoljstvo postade kuluk.

Vi ste dragi i dobri i uljudni i fini i pametni.

Al nema slova „S“. Ni rečenice  „Svi ste dragi i dobri i uljudni i fini i pametni.“

„A gde su to svi dragi i dobri i uljudni i fini i pametni“ – možda neko postavi pitanje, mada ne verujem da će se ikad iko od vas više baktati  tricama kao što je zapitkivanje mene u vezi bilo čega.

„Nigde“ – odgovaram nikome, ni mrvu tužna što me niko ništa ne pita, nego zadovoljna što je tako.

Iz letargije u kojoj sam, prepoznajem i dajem mu ime; Neka se zove  sreća što ne postoji niko i ništa kome bih morala, jer sam obavezna ili jer dugujem, da odgovaram na pitanja, provokacije i zapitkivanja. O pristojnosti ni reč - koliko sam (ne)pristojna već odavno znate. O „da li lažem ili sam iskrena ili sam NAJOZBILJNIJA ili je šala mala“ – kome to, pobogu, da objašnjavam?!

Inače...
Onomad...
Bila kod nekih...

Pitali boli li me oko.

„Ne boli.“

Pitali  je l sam se udarila u levo oko.

„Nisam.“

Pitali  je l sam se udarila u desno oko.

„Nisam ni u desno“ – odgovorih. Šta li su navalili s tim  udarenim očima?

Pitali  je l me neko udario u oko.

„U koje, bre, oko?“

„U bilo koje.“

Deset pari znatiželjnih očiju gledalo je u moja dva.

Odoh do ogledala da vidim šta i što me pitaju.

Pred polazak u posetu, našminkala sam se tako što sam na jedno oko nanela samo tamno-smeđu a na drugo samo belu senku.

A trebalo je da na oba kapka nanesem t.smeđu, a ispod obrva belu.

Iz ogledala je blenula nepoznata žena.

Gledale smo se nekoliko trenutaka i prva sam spustila pogled. Nisam smela da je pitam ni de je nestala Atajlo ni da li će, od sad pa do kraja, ona biti u ogledalu umesto nje.

P.S. Ovo sam napisala i, dok sam čekala da se uspostavi veza , očistila sam lice i umila se. Izjava da jedva držim oči otvorene više ne važi, to mi tako bilo zbog šminke. Sad sve vidim.

A Blog mi renoviran, skoro читав dan bio beo a onda se neko сетио да би мого да се тонира. Поменула сам то зечићу, pitala ga zna li o čemu pričam (јер ја nisam знала), зечић je znao, reko da može, pito u koju boju, ја и даље нисам знала о чему причам(о), па тако ни шта се у шта ni što тонира, zečić je reko da to nije neki poso, mada se ispostavilo da i nije da nije, ал његова пуста скромност (доћи ће му glave); прво je istoniro u zeleno, ал је Hogi rekao da ne valja, sledeća boja je bila plava, opet  Hogi reko da ne valja, pa malo manje plava, koja nije ваљала, pa više plava od malo manje plave, koja, mada malo bolja, i dalje nije bila права, pa smo malo izmenjali СМС-ove, u krug u круг, ja i moj drug зец, pa pp Hogi i ja, pa komentare, pa komenatar na коментар зечић, хоги, ја, hogi, зечић, zečić, зечић,  ја, хоги, зечић,  ja, hogi, хоги, hogi, zečić, ja. Blog je obojen iliti toniran u boju тиркизну i svi su se усхићено дивили и ја са њима baš je lepo jao što је лепо ја сам у једном коментару рекла да нешто и не волим plavu боју pa sam brže-bolje написала деманти, нешто у смислу „ма зезам се, бре, него шта него је volim“, па smo se još malo zajednički divili i onda se smračilo pa sam ja pekla паштете koje su mi izogrele odozdo a onda sela da pišem нешто за паре да бих имала koji dinar kad pođem da vidim nekoga za neki dan негде i evo to sam sad završila и желим да изјавим пре него што се удрогирам „бромазепамом“ од шест miligrama, комада dva, да ми се допада како ми изгледа блог mada sam svesna da samoj sebi uskačem u usta, al nije mi teško, jer moram, из страха да и поред 12mg. смешка нећу заспати ако још једном не ponovim да ми је блог много леп, što dokazuju i vaši komentari a i uzvici divljenja onih koji su sa ove moje strane posmatrali odvijanje i финиширање čitavog procesa тонирања мог блога. Не бих волела да је тегет, ни siv, ни оранж, ни црвен, volim što je toniran tirkizno, neka zauvek ostane u ovoj boji, baš je mnogo, много леп. Još jednom, milioniti put, hvala im, хвала вам i želim nam svima laku noć ili dobro jutro ili lep почетак nove radne недеље ili sedmicu u utorak uveče.

Inače, Sanj@. Šta je PM? Privatna poruka? Na engleskom? Ne znam engleski. Očigledno nisi čitala moje blogove (postove), gde to pominjem. Baš mi  žao što si naletela na ovaj brzi. Prethodni nisu bežali, imala si vremena. No, to je tvoja stvar. Nisi ništa ni propustila, sem informacije da ne znam engleski. Ne dopada mi se da me oslovljavaš sa „O, Atajlo...“ Nisam ni vo ni kobila, a nismo ni prijateljice. Ako si htela da mi pomogneš, zašto nisi iskoristila ono što si velikodušno ponudila meni? PP odnosno PM? Pa mi na taj način ponudila pomoć. Znaš zašto nisi? Jer si ovako bila duhovita. Ha ha ha. Koji će mi moj pomoć? Za šta? Da mi tekst bude na sredini, je l? A što, leba ti? Il da me prosvetliš kako da imam višnje, trešnje i tricikle na blogu. Šarene, šarene. I da citiram nekog uz muziku? Skoro mesec dana pokušavam da sklonim ono što mi ne treba. Box koji mogu (qrac mogu) da obrišem i... ma šta ti ja tu nabrajam, kad znaš o čemu pričam. Vidi, Sanj@. Ni pametniji  od tebe (sve i da si najpametnija) nisu uspeli da me nateraju da radim ono što mi se ne radi. Ni da tražim pomoć preko PM. Sve nešto mislim da ti to već znaš. „Al se ova prima, ko saučešće. Pazi kao ona je bitna i oće da istera stvar. Ko te bre jebe, ženo, i tebe i tvoj krivi blog što stoji ukrivo na šreh“ – razmišljaš sad ti, Sanj@. Administratoru. Jok bre, samo ti se čini. Ne primam se. Bye, Sanj@, administratoru. AtajlO.

Okrećem novi list i fontom Verdana 12 saopštavam:

Od danas će boje fonta na mom blogu biti il vedre (ako je radosna tema) il nevedre (ako tema nije radosna).

Trudiću se da tačku stavim pre zagrade, kad god se setim, a ne bude mi smor da se vraćam, brišem i ispravljam.

/ Ovako: .) a ne ovako: ). /

Sve golicave veze u koje sam do sad stupila prekidam, i volela bih da i druga strana {(ako su veze, onda je množina. Ako je množina, onda druge strane. Druge strane je rogobatno, zato se mučim i tražim adekvatniji izraz. "Strane" -  kao u razvodu braka il suđenju oko međe.) Stavila tačku pre zagrade, hura!} postupi ko i ja. Želja mi je da od danas sa svima budem drug i da se volimo ko drugovi. Platonski.

Ako primetite da me opet vata ludilo pa pomišljam na ženidbu il udaju, pravite se da ne primećujete. Molim vas.

Komentari će mi biti razumljivi i kratki, bez ubacivanja velikih slova usred reči i bez, ičim opravdanog a preko svake mere  zloupotrebljenog, korišćenja upitnika, uskličnika i tritačkica.

Neću stavljati pesme koji su mi smešne il nerazumljive il nelogične. Proteklih dana sam na nekolko blogova videla tekstove pesama koje su meni među 100 "najomiljenijih", a vlasnici bloga su ih postavili ko primer lepog, dirljivog, nežnog i romantičnog.

Neću da se zameram ljudima - vlasnicima blogova.

Neću više stavljati sličice-minijature. Kolko god da su male, jednog  dana će izgurati na 2MB, moraću da ih obrišem i postovi će postati nerazumljivi.

Neću više da za ručak jedem sir, kajmak i čvarke il pečenicu, nego ću da jedem kašikom iz dubokog tanjira.

Neću više da vas zamaram, dodajući stavku po stavku, jer mislim da sam rekla sve što sam imala, a čega sam se setila.

Hvala što ste me saslušali, razumeli i podržali.

P.S. Boja fonta je siva 80%, jer je ovo post-saopštenje. Odluka o vedrim i nevedrim bojama ostaje.

Nisam znala (a ni sad ne mislim da je isto) da opcija "zabrani komentare za sve posetioce bloga" onemogućava i čitanje bloga.

Skromno mi blog iskustvo, šta ću.

Do sad sam se srela sa mogućnošću da i tekst bude nedostupan (dakle, da bude nešto ko pravi dnevnik, al ne sakriven u nekom budžaku, da ti ga keva ne bi našla pa ubila boga u tebi), al samo kad se aktivira ta opcija. Ja je aktivirala nisam, mislim da ovde ona i ne postoji, zašto nema teksta, pojma nemam a možda i imam - zato što je puko server.

Saću da vratim sve kako je bilo, izuzev prijatelja i avatara.

U međuvremenu su mi neki otkazali prijateljstvo, a posle 15. dana sam shvatila da moja lepota može da bude pogubna po neke posetioce, pa što bih vukla mačka za rep.

Od danas možete komentarisati stare postove kolko god vam volja a i nove kad i ako ih bude.

Ja ću vam il odgovarati il vam neću odgovarati.

Na vaše blogove neću dolaziti, jer sam svuda toliko zasrala, da ako je za vajdu, od mene je bilo dosta vajde.

Ovim oću da kažem da ću ih čitati, al ne i komentarisati.

Možete me i faliti, tu tek neću odgovarati, jer kad me fale, mislim da:

- oće pare na zajam;

- oće nešto mufte;

- oće pičke;

Nemam para da bi ih zajmila, ni ja ne radim ništa na mufte i ne dam pičke.

Ako vam nešto nije jasno, žao mi je, numem jasnije.

3...2...1... sad!

Počnite il nemojte da me promovišete, da radite u interesu mog dobra, da mi menjate život, da me hrabrite i govorite da nikad nije kasno, da ubacujete u svoje komentarčiće aluzije na koje ćete se već u sledećem komentarčiću zgroziti i reći "To ja nisam mislio/la. To si ti nešto pobrkala. To ja nikad ne bi reko/la!"

Želim nam uspešnu saradnju.

Nešto iz mog domena

Ovako...

Ne volim da se prva obraćam bilo kome, bilo šta da je u pitanju. Zato nikog nisam ni pitala, a da skontam sama izgleda  neću moći.

Ovo je jedno od desetak mesta gde sam nešto aktivnija poslednjih dana. Rizikujem da od danas budem na svom srećnom broju devet i pitam, mada ne znam koga, šta, kog đavola, znači:

Uredjivanje stranice

unesi tekst

arhiva

u pripremi

mojDomen

galerija i upload slika

Dizajn

Editor modula

Moduli

Prijatelji

Komentari

Poruke

mojGblog statistike

Posetioci

statistike posetitelja vašeg bloga

Blog:
318 unique poseta ste imali na stranicu
797 poseta ste imali na stranicu sa reloadima
10 zadnjih referera:

Postavke

Korisnički račun

Svojstva

Prazan box

ovde možete napisati nešto, ili obrišite box ako je suvišan.

Uspela da dešifrujem:

-       kako se šalje poruka;

-       kako se prima poruka;

-       kako se dodaje prijatelj na listu,

-       kako se edituje blog iz arhive;

-       kako se piše komentar;

-       kako se postavlja pozadina;

Kako da nešto upišem u prazan box, ili kako da ga obrišem, jer mi je suvišan, a suvišan je, jer ne umem da u njega nešto upišem – ne znam.

318 unique poseta ste imali na stranicu
797 poseta ste imali na stranicu sa reloadima.

Tih sedamsto i nešto mora da su dolazili zbog “Ćoravih koka”.

U vreme epidemije ptičjeg gripa pismeno sam se zapitala, u formi bloga, prvog mi u tužnom lajfu, «Da li ćorave koke ređe dobijaju ptičji grip» il beše ... Ne sećam se naslova, a i ništa ne znači, jer nisam umela da postavim. Onda je na Guglu jedno devet godina pisalo

Da li ćorave koke redje dobijaju ptičji grip

nedelja, 38.avg.2027, objavio Atajlo  – Сачувано – Сличне стране

GREŠKA! Blog ne postoji -

%p?(dance!oye?ed&se-.ds-LDP(:)jebote&iblogibog;wov*wau»57439#valasvaštaodnje=)udba>sudba/xlme.

i  tako sve neka slova i znaci.

Živ me sram jeo što napravih (ne napravih) to što napravih (ne napravih).

Pratite li me?

Šuntavoj kakva sam, ne beše mi dosta, nego sam nešto kasnije – ko velim, naučila sam lekciju – napisala crticu o Fati. Više prepričala.

Komentarisano je ko da sam lično ja izmislila Fatu.

Reko – e nećeš ga više pisati. Ni majci ni nikom. Štá će ti blog? Jesi ti VIP? Nisi. Jesi neko bitan? Nisi. Jesi drmator? Nisi, a ni tu reč više niko ne koristi sem tebe, jer si retro žena. Sad je to menadžer. Pi-ar. Gazda. Bos. Pi-ar još jednom, mada znam da taj nije drmator, al mi se sviđa kako izgleda napisano.

Moram ponekad negde da pišem. Ne stavim na "internet - izvolte", sve. Pola od pola, možda ni tolko. Ostalo kako gde; nešto u recycle bin, manje u folder "moje priče".

Ima dana kad sam domaćica u penziji, koja kuva, pere, pegla i radi ostale korisne stvari. Pa mi bude milo što su čisti prozori i što zavese ne smrde na dim i što parket blista.Tih dana kompjuteru prilazim samo zbog prašine na tastaturi i monitoru. Magičnom krpom. Bez kvašenja i hemijskih/abrazivnih sredstava.

Tad po četiri puta dnevno »idem u grad» (ništa strašno. Ovo je majušan grad, nije neko štrapaciranje.) U posete. Kad zivkam ljude da dođu i podsećam ih koliko dugo se nismo videli.

Il kad, u pola veka starom autu, zaglavljena u bivšoj Karađorđevoj, uživam da kroz prozor zavirujem devojkama pod suknjice i muškarcima namigujem u facu. Matora poludela žena. A bude mi baš... ono... lepo. Što sam živa, što je lepo vreme, što ližem sladoled i nigde ne žurim, i nigde me niko ne čeka i nigde niko neće brinuti što me nema. Možda se to vama ne čini jakim razlogom za sreću, al meni jeste. Da nemam nikog kome moram da objašnjavam "gde sam do sad" - to za mene jeste sreća. Da mi ne postoji u životu niko ko je "već teo da zove muriju da pita da l je negde bila saobraćajna nesreća" - i to je za mene sreća.

Zvuči umobolno, al od kad je tako, mene glava ređe boli.

Ima i dana koji se i malo razlikuju.

Jedem pice donete na vrata, nogom guram prljav veš natrag u policu, oduvam pepeo sa tastature i klineksicom manem po monitoru, da bolje vidim dokle sam stigla. U izgužvanoj trenerci i atletskoj majici, grizem tesarsku žutu olovku i zaklinjem se samoj sebi da ću, prvi put kad izađem iz kuće, kupiti diktafon.

Onda neću ostavljati kafu da iskipi, dok trčim da napišem što sam htela, jer ako to odma ne uradim, zaboravih.

A nemam ništa novo da kažem. Ni išta važno. Ponekad ni smisleno. Kao sad, na primer.

Sem da pokušam da napišem post sa poentom.

Sad na Guglu piše:

Ja kad imam vremena, ja razmišljam.

Nije žvaka za ludaka.

Niti je đavo dobar niti mu je otac lep.

Da li me sutra čeka prošlost ili budućnost?

Neće Tarzan Ćitu, bre!

nedelja, 47.apr.2057, objavio Atajlo 17.14.2155 10:01. 'Oće da mi izvade babu, oca i majku iz ...

Problem "Atajlo vs dugmići" na pomolu. :-((((((((((((((((((((( ...
provincija.njenblog.comu/1/priznanica/103547.aspx - 18k - Сачувано - Сличне стране

Ponosna sam, nego šta sam, što se na Internetu pojavilo moje ime.

I kako, onda, da ne pišem opet?

Ne znam kako da napišem ko sam, odakle sam, kakva sam, koje sajtove najradije posećujem, šta volim/ne volim, koju muziku slušam, koje knjige sam pročitala više puta.

I zato pitam, a ne znam koga:

Zar je moguće da sam toliko tupa&glupa?

Zar je moralo da bude OVOLIKO komplikovano?

Moram li da baratam terminima kao što su «reload»,»unique», «modul», «GblogPADBusterStatsDomen&MojaDomena» i da ne nabrajam, jer ću se smučiti ljudima ko što sam se sebi sqrčila, da bih napisala kako mi je zbrisala kornjača i kako sam izgubila priznanicu?

Draga Esperanza, nostalgičaru i ostali.

Ovo ću reći samo vama.

Tek onomad sam, posle skoro sedam godina, naučila da postavim link i da ubacim fotografiju u post, ako sam na forumu. Još se oporavljam od toga.

Mea culpa je što sam pomislila da će treća biti i sreća. I vi vidite da nije, zar ne?

Stekla sam, za pet dana, dva prijatelja.

Skoro da ih toliko nemam u real life.

Zbog toga mi nije žao što sam se mučila sa modulima, refererima i  PADovima i što sam najmanje četiri sata dnevno provodila ovde, pokušavajući da shvatim šta je Tvorac BloG-a imo na umu. Pritiskajući redno sve dugmiće ne bih li našla uputstvo za upotrebu.

No, moj životni moto je «Što teško, ako može lako».

Zato vam mašem i odlazim tamo gde sam svoj na svome.

Hvala svima koji su učestvovali u testu.

Hvala onima koji se (me) ne pitaju "što?", "zašto?", "kako?", "zbog čega/koga?", "kad?", "kud?"

Hvala onima koji se ne prave ludi.

Hvala onima koji ne traže i ne očekuju (i ne naglašavaju da imaju pravo/a na to) da igram njihove utakmice, bijem njihove bitke, čistim njihovo đubre i šapućem im testovske odgovore.

Hvala onima koji ne misle da moj boravak ovde ima veze sa bilo čim drugim, izuzev sa zabavom.

Hvala  i onima koji misle da imam i neki drugi cilj(eve), uz obaveštenje da nemam drugi/e cilj/eve. Nisam član Mense Internacional, niti ovde (a ni bilo gde) vrbujem članove za istu.

Hvala onima koji pamte.

P.S. @ekser, ja ne lažem, al počesto zaboravim šta sam ono tela da kažem.

Ili šta sam uradila.

Ili planirala da uradim.

Pa onda kažem prvo čega se setim.

Ili uradim.

Iz sata u sat, šanse da ostanem ovde  su sve veće.

Obično se u prvih 12 sati posle registracije dogodi pičvajz.

Ako ne tad, onda u narednih 12.

Ako do tada ne obrišem ono što sam napisala (i uzgred pometem i prijatelje i komentare i eventualne privatne poruke, kojih ovde, rekla bih, nema, što zaslužuje jedno  j u p i ! -  iskreno mrzim pp), sledeći kritičan momenat je naredni dan.

U njemu obično napišem svoj drugi post. Članovi, već prilično opušteni (kao, s ovom je lako, vidiš da se zeza i baš je... ono...kao, kul je, oće i viceve da priča na crna slova... mada... videćemo... moraće tek da radi na tome da je primimo i prihvatimo... ne ulazi se u naše kružooke i klanove tek tako), napišu poneki komentarčić u vezi njega i onda PUF! – post promeni agregatno stanje, što će reći da ispari. U pravednom besu izbrišem oba posta i uzgred pometem i prijatelje i komentare i eventualne privatne poruke, kojih ovde na sreću nema, jer se, posle PUF!, one provedu lošije nego onaj veselnik koji je bos pošao preko trnja do zvezda. Ukoliko se neko uopšte usudi da me pita šta bi s ona dva posta.

Danas je taj drugi dan.

Osvanu je maglovit, obećavajući sunčan zimski dan.

Od vas zavisi da li će održati obećanje.

Još i ovo:

Tenkju na strpljenju i trudu  da me urazumite vama, zbog tvrdoglavosti i rigidnosti meni.

Da vam ne bih pojedinačno odgovarala, ovako ću. Nije da neću, nego mi je tastatura na srpskom, a kad je tako, ne znam gde je majmunče (@) ili et, pa moram da prebacim na engleski, a onda zaboravim da vratim na srpski i... i ne pitajte me ništa u vezi toga, kad vas molim.

Ljudi, neću ja da propišem da od sutra dolazite u keceljama, sa beretkama na glavama, na kojima će pisati kolko imate postova i komentara na njih. Nije mi to namera, majke mi.

Mogla sam da nikom ništa ne kažem, prosto da me nema, i to je to. Ko mnogo puta što sam uradila.

Al kad me nerviralo, nerviralo i nerviralo.

De je FAQ? De je fucking FAQ?

I, čuj!, saznadoh da ima rezervni sajt, na kome se informišeš kako da nešto obrišeš.

Mislim, OK, ima to i u opcijama, al brate slatki, ala ga izmisli i sastavi, ni ja ne bi komplikovanije! I još kaže "Ako vam se čini komplikovanim, ima i gore, verujte!"

Thanks na porukicama (stekla sam još jednog prijatelja, lalalalala), na adresama za kontakt koje ste ljubazno ostavili, na imenima koje ste mi dali, a iza kojih su ljudi koji bi mi (kažete, a ja verujem) pomogli.

Stvarno vam hvala, bez imalo poze.

Ne pada mi na pamet da prihvatim išta od ponuđenog.

Našla sam sajt iz prvog komentara, izmenila malo izgled svog bloga i, što se mene tiče, takav može da ostane do Sudnjeg dana.

Net je za zabavu. Meni. Verujem i vama.

To što meni povremeno izlazi pena na usta ne znači mnogo. Ne znači ništa, da budem preciznija. Jer sam ja težak namćor i pizzajzla. I zato što oću da postoje pravila po kojima se zeza. Al to samo kad penim.

Ovako... ovako me baš briga da l će ma ko pomisliti da sam duduk (al nediplomirani) i reći «Alooo, bre, ženo! Pali odavde ako ti ne dopada. Idi kupi bukvar, pa počni od početka, ko što nalaže red.»

Pa tu skoro, reko mi je jedan... dosta sam već bila nevaspitana  danas... dakle jedan... hmmm.... SKOT sa svim velikim slovima, od S do K pa preko O sve do T, ovo:

"Domaćica napiše tri rečenice u Word-u, i misli da zna sve o kompjuterima. I odma nudi da daje časove početnicima."

Slušaj ti, SKOT-e!

Od mene nikad niko nije čuo da nešto znam tolko da bih drugom pokazala kako se to radi.

NIKAD, čuješ li?

Ni kako se umivaju krmelji, ni to se ne bih usudila da kažem da umem.

A to, da l sam ja domaćica i da l pišem koristeći Word ili moju žutu tesarsku i šta je krajnji rezultat tog mog napora i truda – to nije tvoja stvar. Ni za tvoj komentar. Možda, kažem MOŽDA, kad naučiš da se Milan preziva VuJaklija a ne VuKajlija, možda onda pristanem, (opet je MOŽDA, obrati pažnju), da na tebe potrošim koji minut. Mada sumnjam. Ili, što bi ti, SKOTE, rekao, sumLJam.

E!

Ako danas, sutra, ikad i slično, dođete na moj blog, videćete da izgleda ko sindikalno obaveštenje da su stigle polutke i zejtin, i da se mogu preuzeti u vremenu od__ do__ u menzi.

Pa čemu onda jučerašnja frka, onolka, Atajlo?

Pa oću da znam di su dugmići.

I da, još ovo.

Napisaću ja ko sam i šta sam i odakle sam.

A da li sam likčina?

Pa i o tome ću pisati.

Evo za početak neke moje osobine, ako nije prepotentno da pričam o tome?!

 1. Kratak fitilj

Primećujem stvari koje malo ko uočava i reagujem na njih toliko burno da gotovo niko ne shvata zašto mi to treba. Pa ni ja.

Sad bih mogla da napišem

NA PRIMER:

pa da navedem sedam-osam primera, ko dokaz da imam kratak fitilj.

Al što da obrazlažem nadugačko i naširoko svoje  plus osobine, minus osobine  i na kvadrat osobine. Ako oćeš - veruj mi, ako nećeš jer nisam ubedljiva - imamo podeljen problem, al evo, poklanjam ti ga,  ako nećeš zato što ti se tako oće il može - ne moraš, brate slatki. Ne bi ni ja da sam na tvom mestu. Ne samo da mi ne bi verovala, ne bi odavno ni imala posla s nekim ovakim. Ne znam da l to koristite u sličnim situacijama? Ja uvek. Jedan od razloga što mislim da internet i SMS il MMS il 3G il sva slova na gomili nikad neće moći da zamene, ma šta ko pričo, komunikaciju "oči i oči", bar kad sam ja u pitanju, je upravo to gledanje sagovornika. Kad lepo vidiš da ti ne veruje, pa vrda pogledom. Kao i reko bi ti i ne bi, i slušo bi dalje i ne sluša mu se, pa se nešto kao vrpolji, pa bi da ide, ali i da ostane, ako promenite temu...  "Je l ti to meni ne veruješ?" Ako kaže "Ma verujem", kažem da laže. Ako kaže da mi ne veruje,  kažem " I ne moraš, brate slatki. Ne bi ni ja da sam na tvom mestu. Ne samo da mi ne bi verovala, ne bi odavno ni imala posla s nekim ovakim. A sad il idi il menjamo temu il štagod". Uvek ima efekat. Uvek počnu pravdanja, objašnjavanja "Ma ne, nisi razumela. Verujem ja tebi, nego..."

Tad je prekasno. Ako me dotle nešto zanimalo, odatle prestaje bilo šta da me zanima.

Ćúde, prika. Jesi imo šansu? Jesi. Jesi je iskoristio? Jesi i vidi di si.

Pomislio bi čovek da se povazdan nekome pravdam, il dokazujem i pokazujem kako sam bajna i poštena i istinoljubiva i borac za prava delfina i foka i Crvenih Kmera i Baskijaca i korena lincure.

Ma jok. Sasvim narcisoidno, kao da sam neko bitan, mnogo puta sam rekla da malo pričam. Što za posledicu ima i da se još ređe pravdam. Il objašnjavam. Il ubeđujem. Al mi bude krivo, ko što mi je i sad krivo, i za to malo puta - zašto sam od sebe pravila majmunicu. Ko te, bre, jebe?! Samo slabići strahuju da će ostati sami, da će pogubiti prijatelje, da će prejaka reč ubiti neki pažljivo gajen odnos. Jebeš odnos, kakav god da je, da l ti je to muž, brat, kum, komšija, kolega, poznanik... ko god da je, ako o svakoj reči moraš da dumaš. Naravno da vodiš računa da budeš pristojan, da ne uvrediš, da ne pominješ stvari o kojima nije ni pristojno ni poželjno pričati, al preko toga... Da te vataju za svaku reč, i da onda, ko pokvarena ploča, kako bi se to bi reklo 6O-tih, melješ beskonačno o dobroj nameri i nemanju zadnje ... Ako ti je savest čista, ako govoriš istinu i ne kriješ ništa, zašto dozvoljavaš sebi da više od jednom to kažeš. Mislim, jednom il sto jednom je potpuno isto. Nikad nisam poverovala kad sam čula deveti il osamdeset deveti put. Il sam poverovala odma il nikad.

Ccc...

Ne verujem da ću u ovom životu stići da navedem još devet osobina, ako ovako nastavim. A poenta je da ne objašnjavam.

Al kad me sve nervira.

Često čujem "Ala nemaš živce! Što baš ti moraš da kažeš, kad niko ne pominje?"

Zato što moram. I zato što oću.

Znam jednu - o sebi ima visoko mišljenje. Ovo bih mogla da iskoristim, pa da pod

 2.

ubacim da

 2. Nemam komplekse nikakvih dimenzija;

Al neću, nego ću da nastavim o pomenutoj.

Znate li kako ona govori?

Nikako.

Ne koristi  ni govor ni mozak. Samo citate. Pitam "Šta radiš?", a ona kaže "Upravo sam stavila ad akta peglanje veša, što bi rekli stari Latini".

Ovako zalaufana, sad bi mogla do sutra da vam navodim njene odgovore. Al neću, jer nisam ona.

A i ne znam ni jedan citat, a da bih se, bez provere, usudila da ga napišem i kladim da 100% odgovara originalu. Samo Bog i ja znamo kolko istinski mrzim enciklopedije, atlase, rečnike.

I, priznajem, kopkalo me kakvo je to njeno pamćenje, šta doručkuje, koje vitamine pije, čime joj je punjen jastuk, kad vergla ko Vergilije. Dok mi prilikom jedno telefonskog razgovora,  dok sam lupetala, nije rekla "STANI! Šta si to rekla?" i skroz me prepanula da sam istog momenta zaboravila šta sam rekla. Ona nije, pomenu i podseti me, té ja ponovih. "Sačekaj da uzmem olovku da zapišem!"

Ujebote!

Zapisuje i ono što JA kažem. Ne sve, OK, al eto desilo se. Svatih da ima ko zna kolko beležnica i rokovnika i blokova od broja jedan pa do ko zna kog, čim sve one onolke  odlomke iz knjiga zna. A kad smo kod knjiga, odavno sam shvatila da milion knjiga nikad nije ni videla.

PRIMER:

Ja: "Da ne dužim, to bi bilo sve".

Ona: "Sve o dečaku!"

Ja "Lepa knjiga, je l da?"

Ona: "Nisam čitala. Je l imaš da mi daš?"

Ženo aman, je l te bije ko po ušima da pominješ dečaka? Što ne reče "aj ćao" ko ostali svet što završava razgovor?

Nisam sasvim blesava, znam da je deo opšte kulture znati ko je kome kad i šta rekao i povodom čega, al brate, ljudi moji, šta reći u narednoj ili trećoj rečenici? Opet citat? Treći, osmi, pedeset osmi?

Tad kad je bilo to sa dečakom, razmišljala sam da l da i ja zapišem ponešto, pa da pametujem glupljima od sebe. Al nisam. Zato što

- mi ponestalo artije na kocke i linije;

- zato što me računar, čim ga uključim, obavesti da imam nelegalan softver i da ću postati žrtva softverskog rata, ako se oma ne registrujem il prijavim il odjavim il nešto ne znam ni ja šta jer ne razumem a ne razumem jer ne znam engleski a i zato što me svaki put udari srčana kap kad to ugledam;

- je malo glupljih od mene;

Nemam četvrtu varijantu. Il na papir koga nemam il u WORD koji mi na svakih petnes minuta zakoči, jer iskoči prozorčić koji me obavesti da sam u ratu sa Bilom Gejtsom. Dà ako ga ne pobedim nekom jakom parolom il latinskim citatom. Al i to je verovatnije nego da nađem nekog ko je tuplji od mene.

Ipak:

Ko god misli da je extra pametan, načitan, informisan, talentovan – nemoj da čita ovaj blog.

Ko god misli da je prilično pametan, načitan, informisan, talentovan – nemoj da čita ovaj blog.

Ko god misli da je prosečno pametan, načitan, informisan, talentovan – nemoj da čita ovaj blog.

Ovo je blog je za glupe.

U  svemu sam ispod proseka, u odnosu na ono što smatram prosekom.

Ko god izrazi sumnju u ovo što sam rekla, neka odma napusti ovaj blog.

Ko god pomisli da ovo pričam da bih ispod ovog posta imala komentare

„Ajde, bre, gde ti ispod proseka!?“

„Ne lupaj, Atajlo, života ti. Znaš li ti, uopšte, šta je prosek u Srbiji? Pa ti si, bre...“

neka odma napusti ovaj blog i nek više nikad ne svrati ovde.

Ko god misli da, kad pričam o sebi, preterujem u jednom ili drugom pravcu ( + ili - ) zbog fol skromnosti (-) ili samoreklamerstva i prepotencije bez pokrića i osnove (+), neka razmisli koji su razlozi zbog kojih to radim, a onda nek napusti ovaj blog, jer mu unapred znam rezultat razmišljanja. Jadan mu rezultat, jadnija mu majka. Sa takvima neću da imam posla, nije mi nužno.

Da počnem.

Zašto pišem(o)?

Zato što je to način da se za male pare sačuva mentalna stabilnost.

Ne očekujte priču o čekanju i nerviranju i gužvama kod lekara opšte prakse, da bi ste dobili uput za psihijatra. Il o poseti privatnoj ordinaciji, de poznati psiholog taj i taj uspešno rešava vaše probleme, nastale u ranom detinjstvu, a zbog kojih sad zlostavljate decu, optužujete ženu da se spanđala s venčanim kumom i jedva čekate da vam pomru mama, tata i stariji brat, pa da danete dušom.

Ne bi da omalovažim ničiju stručnost ni znanje, al moja iskustva sa ljudima koji, za kintu, čeprkaju po glavi su žalosna.

Znam da je u takim situacijama neophodna maksimalna saradnja onoga ko traži pomoć (naravno, ako nije u pitanju težak poremećaj, gde taj i nije svestan šta ga je, zapravo, snašlo). S obzirom da sam skeptik većeg kalibra, ja nisam umela (a dva puta sam odlazila) da sarađujem. Već u prvoj rečenici „Dakle, Milice, da vidimo šta nije u redu?“ nalazila sam dovoljno razloga da se okrenem i odem.

Zvuči smušeno i jeste smušeno.

Nije dovoljno objašnjeno? Znam da nije, al ne umem bolje.

Deluje neuverljivo ko što je i meni samoj neuverljivo, al tako je bilo.

Mislim da srećni ljudi ne pišu. Zadovoljni mestom u društvu,  bližnjima, sredinom u kojoj žive, političkom i ekonomskom situacijom u kojoj jesu, neće se dovatiti olovke. Rekoh ovo i ostadoh živa.

Sve savete o izbegavanju stresa, preispitivanju postupaka, okretanju drugog lista, autosugestiji „Neću da me to nervira“, „Ne smem burno da reagujem“, „Ne nalazim da je izrečena uvreda upućena meni“, „Nisam u pravu, treba da se izvinim“, sve predloge o dugim šetnjama pored reke, odlasku na spavanje pre ponoći i lakoj večeri pre osam uveče, uz izbegavanje kofeina, nikotina, masti i ugljenih hidrata, zagušljivih prostorija i bučne sredine, sve nepreporuke gledanja filmova sa brutalnim il tužnim il rasističkim il nacionalističkim scenama/sadržajem, kao ni čitanje „teških“ knjiga, evociranje tužne prošlosti i tužnog života, razmišljanje „šta me čeka sutra/za sedam dana/za sto dana/uopšte, šta li će uopšte biti sa mnom, živo me interesuje?“ - sve to mogu da nađem u dnevnim novinama. I da ne pročitam.

Zato što ne umem tako.

O problemu razmišljam sve dok ga il ne rešim il ne svatim da nema rešenja. Ne umem da „Neću da mislim o tome“.

Da ne davim baš do samog kraja...

Pošto mi ništa nije pomoglo (a malo šta sam htela i da primenim, jer znam da ne bi imalo efekta), počela sam da pišem.

Ranije su to bili sveska i olovka, sad tastatura, a uvek potreba (dakle ne ni želja, ni dokolica, ni „daj baš da probam kako mi ide“) da to iz mene prebacim dalje. Brigo moja pređi na papir ili u folder.

I da li mi stvarno bude lakše? Da. Bar snagu najjačeg talasa ne usmerim ka nečijoj glavi.

Pričice koje napišem u takvim stanjima čuvam, pa ih posle izvesnog vremena il obrišem il prepravim. Nekad od njih postanu pristojni tekstovi, nekad krenu svojim putem, pa trčim za njima ko za blogom i sama se čudeći gde li su pošli. Ponekad to putešestvije ima srećan kraj.

Tek stoti (ne preterujem, možda čak i manje) deo objavim ovako kako radim poslednjih mesec dana.

To jeste egzibicionizam.

To jeste pokušaj da se izdvojiš iz sivila okruženja. Da štrčiš bar za četvrtinu glave.

To jeste potreba da dokažeš da si malo drugačiji. U smislu „pametniji, hrabriji, maštovitiji.“

U mom slučaju, tu je i to što bih dnevno mogla da pišem po deset blogova, postova, tekstova, pričica...  A kad me zabole leđa i vrat i glava i kad počne da me pecka u očima – onda bih čitala nešto što su drugi pisali.

Teorija kaže da su ljudi kao ja usamljeni. Da nemaju svoj pa žive tuđe živote. Da su bolesni u glavu. Da tako zovu u pomoć. Da su u konfliktu sa sobom. Da su u krugu iz  kog se ne izlazi.

Praksa ponekad malo, a ponekad i sasvim, demantuje teoriju

Praksa kaže da sam udata, da imam rodbinu, prijatelje, bivše kolege, komšije, poznanike.

Da me tuđi životi interesuju na sledeći način:

Početak zainteresovanosti iskazujem rečenicom: "Si živ/a, zdrav/a, sve u redu?"

Ako čujem: "Jesam, jeste" prestajem da budem zainteresovana.

Bolesna u glavu? Moguće. Vrlo moguće. Al ne pokušavam, i nikad nisam, da zbog toga i druge razbolim. Ne verujem da je podeljena muka manja muka, i da je ispričana briga način da se ista prepolovi. Verujem da podeljena muka smori i ubedači onoga ko je, ponekad samo zato jer je ljubazan i lepo vaspitan, postavio najčešće postavljano pitanje "Kako si?"

Nekolko puta sam (to je mnooogo davno bilo) svoje brige ubeđivala: "Brigo moja, pređi na drugoga." Nekolko puta su me poslušale, nekolko puta nisu. Kad jesu, brinuli smo i ja i mučenik na koga je prešla. Ni jedan put nisam uspela da se, time što je prešla i na drugoga, u potpunosti oslobodim iste.

Odavno o svojim "brigama" nikom ne pričam, a od skora i ne pišem o njima.

Ostalo je zezanje.

Mada, i to zezanja ume da bude jebeno, ako se ne upražnjava redovno.

Al pustimo sa to.
Nego da vidimo od čega se živi.

Znači u maju smo do sad imali:

izbore

ja se naljutila na neke

nisam više mogla da jedem jabuke i

pomirili se sabahudin i ja.

Prvo o sabahudinu. Ono, jesmo se pomirili, al  kilavo. Zaboravila sam da kažem i da sam bila na starom blogu i srela neke mnogo dobre face i pročitala kako se u septembru prošle godine sabahudin žalio gamet kako se on i drugarica A. slažu ko pas i mačka dok se, zapravo, međusobno obožavaju. A gamet ga tešila, pametnica moja, kao "nije  A. taka, samo joj dođu minute."  I bre, uopšte me strašno nervira kad nešto čitam posle godinu dana i uvek ispadne da sam bila stoka, jer taj neko nije tako mislio, a ja se naljutila. A možda je antidatirano?

Znači, pomirili smo se tako što sam ja kod njega trčkarala svaki čas i pročitala sve što je piso na blogu, a on kod mene došo jednom, al ko čovek od reda. A ja mu odgovorila ko da sam mutava il kljakava u ruke. Kao "Fala, sabahudine, baš si me obradovo." Jâ mi odgovora, jebo me pas! I on čovek, šta  će, ko veli bolje didem više nikad nego da mi opet servira onaj "vidikakoseslatkastosmešimdokteneconstatujem" fazon. A uopšte nije to zbog toga, nego zato što sam bila poludela od sreće kad sam videla da je on bio pa sam bila zanemela. + mi se tog dana iščupo ADSL al o tome sam i pisala i dokumentovala slikama. Toliko o sabahudinu u postu, al ne i u mom životu.

Naljutila sam se na neke što se moglo videti i pročitati. Zato što mi al uopšte nije jasno šta ima zanimljivo u tome da neko napiše da me vido kako jedem negde burek. Pa stvarno! Ko neki seljaci. Kao oni poznaju slavnu ličnost (Atajlo) i kad napišu da su me videli, ostali se jedu ko Mesec što i oni ne mogu da me vide. Pa mislim da l su normalni?

Kad rekoh "slavna ličnost" opet me na Guglu traže ko pedera. Svaki svakicijati dan. A juče sam videla i da sam na još jednoj listi, ne znam kako se zove, pa ne mogu da kažem, a ne mogu ni da vidim, jer pišem off line. Ne znam ni ko pravi te liste a i baš me briga. Al ima nešto zanimljivo. Kad je @vasce dolazio za Usrks, malo mi jedno veče pokazivo neke stvari. Onda sam videla da ima pridodatih fanatika al ne pada mi na pamet da ih više vraćam u realu i pozivam na imânje  zdravog mozga. Nego ovo oću da kažem; Da bi bio na toj listi što bolje rangiran (pozicioniran!), treba da imaš što više linkova, da l od tebe il do tebe, to još nismo učili. Onda treba da te što više ljudi prati preko ridera zvanog bloglajns, da imaš enormno mnogo upisanih ludih fanatika, od kojih se ne zna čiji je nik bolesniji a slika gluplja, da si kod nekog Alekse na nekom jako visokom mestu i... zaboravila sam šta ono još beše, a pišem offline ko što rekoh.

Fanatika imam 50, yebem im lebac da im yebem!

Ovih što imaju rider zvani bloglajns samo zbog mene lično imam 140, a možda i više, nisam sigurna. To se vidi kad se usmeri kursor na ono levo dole, ko neka kockica dođe, pa ima putačica  u njoj, onda se pojavi kvadratić i piše kolko ih imaš (do sad).

Linkova imam oko 130, opet  ne znam tačno. Ima neke "Šarka šljive", to sam videla na Wordpressu, ima kad se Sandra iznervirala što joj piše neke tri stavke koje su preporuka da je sličan blog ko njen, pa kliknula na "private". E sad, što je to link i šta će to tamo kod mene - da ga jebem ako znam.

@febricet mi reko da pokupim sve blogove na gomilu i ja pokupila i dala mu lozinke i on mi reko da imam oko 100.000 poseta. Mislim, ja mu verujem, al ne znam kako je to mogo da vidi, kad ja ne vidim. Al dobro. Neka ga ako voli da to gleda.  U stvari sve vas ovo davim s ovim brojevima da bih pitala nekog što ja nisam prva kad sve ovo imam u ovolkom broju a vi nemate, proverio @febricet. Izuzev tih dolazno-odlaznih linkova, u svemu sam bolja od vas, pojedinačno. + @pastirskapita je zimus prijavila njen blog... negde, al joj reklo da ne može, jer nema još tri meseca od kako ga piše. E tad je prijavila i moj, isto joj rekli da ne može, al ona kaže da je posle nekolko dana moj tamo bio a njenog još nema. Ne znam. Možda. Još mi se žalila da je negde tela dokači fid (joj Bože, joj Tito,  šta li će me  još  snaći u  životu! KAKO DOKAČI FID, ŠTA TO UOPŠTE ZNAČI?!!), al da neprekidno piše da ima maliciozni kôd. Ona kaže kad bi ti ljudi što ne daju dali da se okači, onda ti se duplira broj linkova negde, pa si time u prednosti nad onima koji numeju dokače link ko pobogu ja. Dakle, vrlo  zanimljivo.

Znači, slobodno me veštajte i rangirajte i pozicionirajte i radite šta god vam milo & drago, al ne računajte da ću ja to da platim, pošto ništa to nisam ni tražila niti razumem koji će mi to moj.

U liste ne verujem, ma ni u kursnu.

Dupe me, soproštenjem, boli i za mnogo ozbiljnije i bitnije stvari nego što su neke liste koje sastavljaju neki dokoni.

Na glasanje nisam išla zato što sam znala da mi kandidat koga zaokružim neće ni 24 sata  na tome biti zahvalan. Ne hvalim se, keve mi, jer to nije nikakva pamet, al oću da vam kažem da sam samo u dva mandata omašila rezultate još u subotu uveče. A tek u nedelju oko 10 uveče sam saznala kako se zove pobednička koalicija. Pa vi vidite. Ne bi ni tad znala, nego došo moj Šuši, kad je izbrojo glasove koje je dobio njegov predstavnik (ni jedan. Neki GG Crnogorci.) da popije kafu i da mi kaže da zbog mene neće moći komotno da se formira vlada. Ja sam mu rekla  nek malo jede govna.

Sad kad sam se odljutila pisaću redovnije i neću više pominjati liste i kačenje fidova, nego ćemo odsad da pričamo o babama. (Vidla nomad na naslovnoj strani nekih novina "Baba pojela glasački listić" i pomislila da sam počela dobjavljujem postove po novinama a ni ne znam.)

A ako se opet naljutim odo kod sabahudina a vi gleajte šta ćete.

Što se promena tiče:

Moj blog vam je pred očima. Bela pozadina, teget slova. S desne strane osnovni podaci, oni iz „paketa“ svake pozadine. Bočno je tirkizno-plava boja. Komenatari su samo komenatri, bez „tako misli“, „tako govori“. Ja sam Atajlo. Samo Atajlo. Nema ni jedne slike, ni jedne zezalice, ni razglednice ni zajebancije. Blog mi je mutav, ne svira. Blog mi je miran ko bubamara, ne trči tamo-vamo. Blog mi je diskretan, ne prepoznaje vas i ne obaveštava ko ste, šta ste i odakle ste. A ja donekle normalna, pa smatram da valjda znate ko ste i šta ste.

Ne znam u čemu je razlika između ovoga što je pred vama večeras i onoga od pre tri dana, izuzev u boji. I da, sada ima ko neki cvet, a onda je imao ko neke maslačke (koji su, valjda, isto ko neko cveće?)

Znam da sam nekolko puta videla moj post na indeksnoj strani bloga, al nisam brojala da l je to bilo dva il pedesetdva puta. Malo sam sigurna da pedesetdva nije moglo biti, jer sam ukupno na mojblog.co.yu objavila 46 postova. Za, pogrešiću u ne više od dva dana, 40 dana. Prokomentarisani su sa blizu 700 komentara. Sve i da su pola od toga bili moji odgovori, a da je ostatak ostavilo 35 ljudi, zadovoljna sam. Trideset pet osoba mi je napisalo po deset komentara u vezi onoga što su ovde pročitali – to nije mala stvar, zaslužuje poštovanje i zahvalnost, a ne da bude obrisano, ko što sam uradila.  I da, imam onoga prvog dvehiljadepetstotina i nešto, a drugog sedam hiljada i nešto. Da l time treba da se ponosim il da se stidim, ne znam, jer ne znam ni šta to znači.

A zbog čega ovo pričam? (Namerno ne kažem „zbog čega vas davim“ il „smaram“. Zašto bih? Nemojte dalje čitati, ako ste i stigli dovde.)

Pojedini blogeri imaju ozbiljne psihološke probleme, lako se može primetiti. Pojedini su ovde iz razloga koji po meni, u najmanju ruku, zalaze u patologiju. A leče se kroz komentare.

I ja sam deo toga.

Ja znam razloge zbog kojih sam ovde i večeras, a i zbog kojih sam i onda i bila i otišla. Nisam sigurna da ih svi imaju  tako jasno definisane, kao ja.

I, naravno da vam ih neću reći. I naravno da vas baš zabole što je tako, al i mene, verujte, zbog vašeg bola.

Znate šta? Pičkin dim mi je da dnevno odvojim pola sata i postavim, svakodnevno, po novi post. A i da zabranim komentare, ičije. I da u tim postovima baljezgam i serem i insinuiram i podsmevam se i ironišem i glumim ludilo i prozivam i podsećam. Al dovoljno kvarno i sa dovoljno celofana da ne budem banovana. I naravno da nikad neću poverovati da to ne bi baš niko kome je upućeno pročitao. Poznato je da ljudi nisu radoznali i da ne vole da virnu, svejedno što znaju da će posle toga biti možda malo gore raspoloženi.

Al što bih to radila? Zbog koga il čega?

Nešto malo se provlačilo kroz neke moje postove u kojima sam, kao, pričala o sebi. Očigledno tu niste virkali, al opet, podvlačim , meni to ni najmanje ne smeta.

Ljudi, ne znam da l je sa vama tako, al meni kad zazvoni telefon il stigne SMS il neko pokuca na vrata, ja zaboravim da imam računar. I da uz pomoć njega, mogu da izađem na net, pa tako da dođem i ovde i ma gde drugde.

Otišla sam, vratila se, otići ću il neću opet, pa ću se il neću, opet vratiti.

I šta onda?

Rekla sam da mi je apsolutno nevažno kako mi izgleda blog, a onda sam ga (doduše ne ja, al na isto se svodi) ulepšavala i još se hvalila time.

I šta onda?

Nisam ni zvezda ni autsajder. Pišem sa promenljivim kvalitetom, a onome ko me poznaje, dovoljno je da baci pogled na tekst, pa da zna u kakvom sam ga raspoloženju pisala. (Ovo se ne odnosi na vas, pričam o ljudima iz moje stvarne okoline, o ljudima čije glasove slušam svakodnevno i sa kojima se gledam u oči.)

Ne kopiram ničiji stil, kolko god da mi se dopada. Ne potpadam pod tuđe uticaje, ma kakve vrste, ne otaljavam, jer ovde nisam ćata „od sedam do tri“.

Komentare ostavljam ispod postova koji mi se dopadnu. Ostale pročitam i idem dalje, bez komentara. Kod nekolicine vas imam (nadam se da imam) slobodu da budem malo opuštenija.

Muvanja, startovanja, izjave dopadanja, ljubavi, neke ko fore "a što se mi  ne bi videli na nekoj kafici i slično, baš bih voleo da te upoznam", zakulisne radnje, izjave „zahvalna administratoru tom i tom, jer mi je pomogao da sve ovo izgleda ovako“, klanovi i tabori, pa čak i prijatelji – ništa od svega me ne interesuje, ama.

Zašto sam stavila listu prijatelja?

Na nagovor prijatelja, al pravog.

Zar nisam bila dovoljno jaka da kažem „neću, to je protiv mojih principa“?

Nisam. Videla sam da mu je stalo i uradila sam to.

Moji prijatelji odavde dobro znaju da mi to jesu i kolko ih ima. Ovde ne kažem „nadam se“, ovde kažem „ZNAM DA ZNAJU“.

Na ovom sajtu ima tolko blogova, da se to što ću ja,  ubuduće, svoje odgovore na vaše, eventualne, komenatre, svesti na jad i bedu, neće ni primetiti. Neću time ugroziti njegov kvalitet ni pricipe po na kojima blog funkcioniše. A ako, zbog takve moje odluke, ipak dođe do toga, molim nekoga kome je to u opisu posla, a ovo čita, da me smesta, javno, tajno, privatnom porukom, mejlom il obaveštenjem na naslovnoj strani, obavesti da je vreme da se čistim.

Do tada neću mrdnuti, a vi odlučite da li je ovo poslednji post koji čitate.

Pišem zbog sebe, već sam rekla.

Ako je tako, zašto to ne ostavim da čami u nekom folderu, zašto objavim?

I to ću, za kraj, objasniti. I to jednom od najboljih rečenica odavde. Autor joj je Srebrni Tigar, a glasi „Može mi se.“

Nedelja je, a ja radim prekovremeno. Juče dva posta (al jedan bez drugoga bi bili ko prst bez nokta), danas dva – da mi ne pređe u naviku?

Neće, ne brinite.

Razlog mom prekovremenom radu je ovaj;

Ostavljate komentare na postovima koji su nedavno napisani, al koji, bar ja kao njihov autor mislim, nisu više aktuelni. Al, s obzirom da i sama to radim, ne stavljam primedbe. Ali, pošto najčešće ne dobijem odgovor na post kome je istekao rok, očekujem da razumete ako se i vama dogodi slično s moje strane.

Nekolko reči o nikovima i dušmanima.

Bila sam pajac, Zriki, Atajlo, ciki, maslacak, popadija. Neki od sajtova na kojima sam koristila te nikove više ne postoje, neki su „zaključani“, neki su jedni od najposećenijih (po Alexi!)

U drugom postu na ovom sajtu sam rekla da sam prznica i da mi je mnogo lako da odem u tri lepe za najmanju sitnicu.

Al se nikad ne krijem.

Sve što imam i umem (ako imam - a imam i ako umem - a mislim da umem) dugujem sebi.

Sve ostalo, što sam ikada napisala ili rekla, je deo marketinga, u cilju lične mi promocije.

Ili, kraće, srala sam.

Videvši da to drugi uspešno i obilno rade, zaključila sam da verovatno nije teško.

Probala, uspela, videla da stvarno nije i nastavila.

Za skoro sedam godina od kada ludijam po netu upoznala sam sve i svakakve. Sa nekima sam i sad u povremenom kontaktu, sa najvećim brojem nisam i nemam ni želju da budem. Pišem kad mi se piše, objavim negde kad mi se učini da će i drugima biti zanimljivo.

Ko hoće – čita, ko neće – ne čita. Naopako ako saznam da je negde neko odlučio da, zbog mog dobra, tera narod da čita moje bljuvotine. I još da ih ultrapozitivno komentariše. Ubila bih se smesta!

Iskustva na blogu skoro da i nemam. Ono malo što sam naučila, kaže da treba biti pristojan, u razumnom roku odgovoriti na komentare i ne vređati na ličnoj osnovi.

Trudim se da to sprovodem u delo.

Ako uspevam – bravo za mene, ako grešim – primite moje izvinjenje.

Ako mislite da sam prepotentna do bola i povraćanja, grešite, ali ne mnogo.

Jesam prepotentna, al me je lako neutralisati. NIKAD nigde ni jedan tekst nisam dva puta objavila, što ne znači da neću. Samo da do sad nisam.

Svi tekstovi su moji, a dok ih pišem, maksimalno se trudim da ne liče ni na šta što sam ma gde pročitala. Ponekad uspe, ponekad ne.

Divim se onima koji su, u svemu što urade, najoriginalniji.

Ja sam obična žena iz male varoši, koja piskara za svoju dušu. Ponekad se konektujem, nešto negde objavim, sa nekim razmenim pp, i to bi bilo to.

Sve ostalo, ma sve što se ikada ikome učini – samo mu se učinilo, verujte.

Pre dva dana dobila sam od jednog člana sa ovog sajta pp. Pisalo je „Ovo mi je sve igra i nikada ne kažem šta zaista mislim. To ostavljam za momenat kad nekoga gledam u oči.“

Verujem da taj član ima telepatske moći.

Jer baš tako i ja mislim, a onda tako i radim. Svuda pa i ovde.

Noćas oko dva ( ili prošle noći? Buduće noći? Ne znam, ali bila je noć, sigurno ) dobila sam pismo od jednog čoveka. Taj čovek sam možda ja, a možda i nisam, ni to ne znam, ali ne zbog noći.

Sada ću se na momenat vratiti na prethodni dan, jer da njega nije bilo, ne bih saznala najtačniju definiciju bloga. Koja glasi: Blog je nepostojeće mesto gde svi pišu svašta.

Pita mene taj čovek:

“Ako je blog nmgsvs, zašto ja nemam prava da budem još neko izuzev ovoga što sam ( SVI! Ako su svi, zašto ja ne mogu da budem bar još troje, nemam ni želje ni mogućnosti da budem svi ) i da pišem svašta?”

“Pa zar već nisi nekoliko njih? - odgovaram ( telepatski, imajmo to u vidu. Izgovorim naglas, i znam da me čuje. Može se reći i da pričam sama sa sobom, al postoji li uopšte nešto o čemu se nešto ne može reći. Zato, nadalje, sve što je dijalog, podrazumeva telepatsku vezu il razgovor mene sa mnom )

“Pa jesam, al zašto ne mogu da budem još neko? I zašto samo mene malo-malo pa prozivaju zbog toga baš na blogu, nmgsps?”

“Pa ne znam. A što ti obraćaš pažnju na to?”

“Zato što:

na tom istom blogu, nmgsps, pojedini češće otvore jedan a zatvore drugi blog, ili zatvore treći, a otvore četvrti, nego što onaj što ih ima osam promeni čarape.

je napraviti blog besplatno i časkom.

te niko ne pita ko si, odakle si, kako si, što si i šta si.

možeš u roku od 24 sata da pišeš, brišeš, stavljaš slike, pesme, poziv da se izađe na glasanje, apel da se bojkotuje glasanje, da promovišeš stranku-partiju čiji si član ili simpatizer sve dok izdržiš da buljiš u monitor, da balaviš nad slikama golih žena slikanih i spolja i iznutra, možeš bukvalno sve, il skoro sve.

kad ti neko napiše mišljenje o tome što si uradio, isto je kao i da ti ga nije napiso, il da se iza njega otego red duži od kilometra, u kome nestrpljivo cupkaju blogeri i simpatizeri blogera i bloga kao fenomena, da i oni napišu mišljenje o tome što si uradio. Mislim, ne dobijaš ni žutu banku čak ni da se tri kilometra, pa i dvadesetsedam kilometara blogera i simpatizera blogera i bloga kao fenomena izjasni najpohvalnije o tome što si uradio.

možeš da (umesto da se smaraš tražeći slike, muziku i političke pamflete ) grokćeš, drkaš, prdiš, svršavaš, pušiš, duvaš, nabijaš, natačinješ, jebozovno mrnjaučeš, opet popušiš, cirkaš, drinkaš, piješ, ždereš, sereš, pišaš, smrdiš, zagađuješ, kontaminiraš (to je valjda isto ko kad zagađuješ, al ne smeta da ubacim) možeš i da se hvališ dužinom i debljinom penisa, nisape, qrca, kite, kare, kurca, a možeš i da se žališ po istom pitanju i da zatražiš savet ( nekad i pomoć ) blogera i simpatizera blogera.

možeš da se hvališ kakav si nekad švaler bio i kako ti se ni jedna nije izvukla, a oženio si nevinu.

možeš da se hvališ kakav si švaler i kako ti ni jedna ne promiče, a žena ti još nevina.

možeš potanko da opisuješ gde ti se sve do sada pojavio celulit, a gde je u povoju, kolko ti je stomak unakažen strijama, kolko su ti se sise oklembesile (pa da ispričaš, al detaljno, kako ti je prvi porođaj bio lak, a beba sisala celih deset meseca, al si se zato s drugim detetom namučio isusovih muka, jer nije telo da sisa, nego si ga veštački prihranjivao, ali se, vidi ti to, onom tvom tada tadašnjem a sad bivšem, dopalo da sisa, pa se neko vreme nije znalo kome guraš flašicu a kome bradavicu, i kako onda da se ne oklembese, dobro da nisu otpale od takvog tretmana.)

možeš da se žališ na opušteno dupe i na dlake koje ti rastu u njemu i iz njega, ali i iz ušiju, nosa, na bradi i iznad gornje usne, na butinama i podlakticama, samo ti kosa sve ređa i tanja.

možeš da izjaviš da je ljubav kurac na biciklu.

možeš da izjaviš da je brak kurac na triciklu.

možeš, s punim pravom i s punim ustima, mljackajući i podrigujući, da kažeš da što se tebe tiče sve žene treba samo biti i jebati.

možeš da kažeš da su svi muškarci isti - svinje koje razmišljaju kurcem.

možeš da kažeš da je vernost u braku hahahahahahahahahahahahaha.

možeš da kažeš da je vernost u vezi hahahahahahahahahahahahaha.

možeš da nazivaš bolesnim, smrdljivim pederčinama i lezbačama osobe koje su se priklonile svom polu možda baš jer su zbog tebe i tvog ponašanja digle i ruke i noge od suprotnog.

možeš da izjaviš da bi sve te što se jebu u dupe i ližipičke potrpo u gasnu komoru, a ne da tu paradiraju i traže da im se legalizuju brakovi i dozvoli da usvajaju decu.

možeš da oca tvoje dece nazivaš bivšim konjem, magarcem, ovnom, govnetom, đubretom, a možeš i samo “moj bivši”.

isto možeš i ako si imao bivšu kobilu, majmunicu, ovcu, kozu, kravu, prdaru, smradaru, kurveštiju, ili samo “tvoju bivšu”.

možeš da iz jazbine po kojoj bube, pauci i miševi razvlače nataloženu prljavštinu preporučuješ koji parfem treba koristiti leti, koji zimi, a koji je za sve sezone i prilike. i sapun. i kupku. i gel za tuširanje. i penu za tuširanje. i sunđer, prirodni, morski al pravi morski, prirodni, posle koga je telo glatko ko da je urađen dubinski piling. da izbičane, masne, iskrzane, izgorele kose koja se sija ko trodnevni pepeo, savetuješ blogere i simpatizere blogera koji šampon za koju vrstu kose da koriste. Koje pakovanje. Regenerator. Ampule za regeneraciju vrhova. Sjaj. Gel sa dodatkom dijamanskih čestica. Četku od prirodne dlake divljeg vepra. Češalj od kornjače sa Madagaskara. Elastične gumice presvučene nevidljivim svilenim omotačem potpoljenim u najfiniji dijamantski prah, koje ne stežu, ne spadaju, menjaju boju na svetlosti i prilagodjavaju se boji kose il očiju, zavisi za koju vrstu se odlučiš pri kupovini.

možeš da preporučuješ uloške za “one dane” i za svaki dan, a i one za belo pranje i pojačan vaginalni sekret. a i tampone.

možeš da, korak po korak, objasniš kako se koristi irigator i dokle treba uvući crevo. I da l čučati il ležati na leđima sa nogama podignutim uz ivicu kade.

možeš da preporučiš nešto protiv bora. smrada iz usta. protiv klimaksa. protiv znojenja nogu. protiv života, bele i crne magije.

možeš da ispričaš kako je to bilo kad se igralo finale na ne sećam se gde a ti teo da gledaš seriju na drugom programu. i kako ste posle kupili sonijev televizor veoma povoljno.

možeš da se hvališ kako ti je nikad bolje od kad si se razveo. jebeš svaku noć  novu, a nema zvocanja i obaveza.

možeš i da se požališ da od Nove godine nisi jeo ništa čorbasto, “s kašikom”.

možeš da ispričaš kako je to bilo kad si prvi put kreso.

možeš da ispričaš kako je to bilo kad si drugi put kreso.

možeš da pričaš samo o tome kako ništa drugo ne radiš nego samo krešeš. ili kako razmišljaš koga da kresneš.

možeš da koristiš sledeće reči i da pišeš ovako:

sumljiv

da li bih mi to malo bolje objasnio?

jer sad treba da se ulogujem ili ne?

zato jel neću!

znam za taj slučaj kindapovanja, bilo je u nekoj novini skoro.

može,ali da vodiš računa,jel nije isto ako je parhet ili partos,jel se parhet…

prilično sam ne upućen u tu materiju.

nedate mi da dovršim do kraja.

nije da sam stidna,ali mi je ipak ne prijatno.

ona je daftilograf prve klase, ali je šef matletira i traži da kuva kafu.

i tako možeš do sto a i više.

Ne možete i NE SMETE:

Da imate više od jednog nika.

Da imate više od 10 komentara po postu, ako vaš blog-prijatelj ima u proseku 8.

Da dozvolite da vam na blog dolaze sumnjiva lica, koja izuzev kod vas svraćaju na još samo jedno mesto.

Da posumnjate da su Ida, Vida, NANA, Gala, mAlA93, Crni, beli5, šareni… samo vaš blog-prijatelj. Ne, jer to rade samo blog-neprijatelji.

Da se zapitate zbog čega i ostali ne otvore trista blogova i pet stotina nikova, i onda sebi pišu i pišu komentare i u njima hvale i hvale svoj blog.

Da se zapitate zbog čega neko otvori trista blogova i pet stotina nikova, i onda sebi piše i piše komentare i u njima hvali i hvali svoj blog.

Da razmišljate da li je normalniji ili luđi onaj ko to radi ili onaj ko to ne radi.

Da se zapitate da li je normalan onaj ko to priča.

Da porazmislite zbog čega uopšte priča o tome.

Pomisliti da na nmgsvs svaka budala ima odrešene ruke i mozak na otavi da radi šta hoće, jer time nikog ne ugrožava ni finansijski ni fizički ni psiički.

Da dozvolite idejici koja vam svdrla kroz mozak da je, možda, u pitanju ljubomora. Da su blogeri i simpatizeri bloga koji se gnušaju navedenih stvari tako principijelni i u životu, što podrazumeva i na fakultetu, u fabrici i birou i sudnici i ludnici i ordinaciji i kući i krevetu i školi i prodavnici i pijaci i na letovanju i na kampovanju i na EXITU i u Guči.

“Mogu i ja da otvorim pet naloga i da imam deset nikova, pa da imam po dvesta komentara na dan!”

“Pa što to ne uradiš?”

“Nisam takav čovek.”

Čoveče!

Kapa dole pred tvojim monaškim karakterom.

Ja se, vidiš, dopisujem sama sa sobom. Čas sam ja, a čas ja. Posvađam se u jednom, a pomirim u drugom mejlu. Sa sobom, da. Što? Je l kažnjivo? Nije? Onda odjebi, a meni ostavi moje veselje.

Da smo u školi, zakazala bih sastanak odeljenske zajednice. Il roditeljski sastanak, s obzirom na prosek vaših i broj mojih godina. Ovako, umesto posta imamo

D O G O V O R

Vrli moji mili koji me čitate i komentarišete pročitano. Vi koji me hvalite i vi koji ne verujete da postojim (samo da vam kažem da ste i jedni i drugi u pravu.)

Večeras mi je neko ko se od mene malo više razume i ko malo bolje poznaje (što ne da nije teško, nego je smešno lako - biti pametniji od mene) pokazo na koji način pročita post kad ga objavimo ja ili Pera ili Simana.

Evo ovako.

Uključi komp, sačeka da postigne radnu temeraturu, klikne na desktopu na Mozilla Firefox, klikne na Bookmarks, klikne na Atajlo, Peru ili Simanu i pročita moj, Perin ili Simanin post.

Nikakav rider, bloglajns, webvag, myAOL, excite MIX, trice & kučine popularno-šmekerski-fensi zvane rss fidovi bek bejbi kam bek.

Takođe sam videla da se broj fanatika drastično uvećo posle mog nedavnog apela da se drastično smanji.

Takođe mi je pokazao da sam na jednom mestu na trećem mestu od mogućih dvesta i nešto (to je ono s pomorandžom, o čemu sam nekoga od vas pitala, kad nisam ni slutila da i ja imam pomorandžu i da moja pomorandža ima cenu!)

Takođe mi je objasnio da se svaki link od mene i do mene boduje, ali to ništa nisam shvatila.

Ipak odlazim pametnija u krevet, evo iz kog razloga:

Čim ovo objavim, otići ću na "ono" mesto i obrisaću moje ime sa "one" liste, zbog koje mi se od prvog dana utroba prevrće i drob drobi.

Ako vi nemate bukmarksove i engelsove ja vam ništa više pomoći ne mogu, a i neću. Da li će vam moj novi post kasniti mesec, dva il pet meseci dana, to neka bude vaša briga, kad ste dokoni pa nemate o čemu drugom da brinete.

Moje ime od danas neće stajati ni na kakvoj listi zajedno sa... Zviždućem, završavam, želim svako doro.

Na eventualne primede neću odgovoriti, valjda ste me do sad za toliko upoznali?!