Ikada!
A tu, gde se stvarala moja privatna istorija, tu je bilo sjajnih... jbga, reč "likovi" je toliko u (zlo)upotrebi da ću je i ja iskoristiti... tu je bilo nenormalno dobrih likova, u pamet dobrih, ako razumeš. Kako sam kliknula na "send" il nešto tome slično, a što je komanda da najdraže ikad staviš na uvid glupim masama, tako sam počela da pocupkujem u iščekivanju. "Sad će, sad će!" Aha, oće, samo što nije.
Al nije.
Niko me nije pito za to o čemu sad pričamo. NIKO. Njanjavili su nad najdražim ikad (tu reč sam juče čula posle iha-haj vremena, a šteta, mnogo mi se dopada, al je ne koriste ko likove), balavili, ohtali, lupali srca i one oblačiće iznad unezvereno-podivljalih (ti su duboko zaljubljeni /smajliji, ne oni koji komentarišu //a možda su i oni bili, al to nije tema ovog razmišljanja// ok, dve zagrade, pa sad ide još jedna, evo je/ i na kraju ova prava, evo i nje.) huj!
Sad fali da kažem: "A ja oću da im kažem..."
A ja oću da im kažem: "Čoveče, pa zar ne primećuješ? Ženo, žene, ljudi, aloooo, zar ne vidite ovo što gledate?"
Al nisu videli.
Vrlo tužni smajli.
Ne znam kako, na znam zašto, većina se pogubi kad treba da ostavi "pisani" trag na netu. Dok orca po XX sajtovima, misleći da je zaštićena vatrenim zidom i nortonom i avegeom i nodomtriesdva i avastom i mekafijem i avirom i korelom i fotošopom - smajli, maliciozni - većina je opuštena do pucanja žučne kese. Al kad treba da klikne na ono što u ovom tekstu zovemo "send", a pod pravim imenom, da viš kako drhte rukice.
Ako za primer uzmem Fejsbuk, a uzeću ga, stvari ovako stoje:
"like"? Jašta bre! Kolko god ko kaže, kolko god kome treba i kolko sneva, lajk i na rak i na leukemiju i na zemljotres i na curenje nuklearke. "Pa kad nema dislajk!" - kažu. Valjda bi onda kliknuli da dislajk zemljotres, kugu, AIDS i takoto
- hmmmmm smajli - što je i razumljivo, jer malo ko voli poplave, požare, cunamije, boleštine i takoto.
Sad sam se lepo malo totalno pogubila i ne znam kako da nastavim. Nije zato što nemam o čemu da pričam, nego što ne znam kako to da saopštim. To u vezi da se oni lepo totalno pogube kad treba da napišu (kad bi trebalo da napišu? jbe me ovaj glagol pravo u mozak već nekolko godina i nikako da mu stanem za vrat!)
Uostalom, kome i zbog čega to da pišem, kad verujem da ti znaš našta mislim, a i ono troje ostalih do čijeg mišljenja mi je pomalo stalo, i oni znaju.
Neka ga dovde i neka ga ovako, toliko da sam na moj najdraži ikada tekst dobila nula pitanja i komentara koje sam s toliko nade očekivala. Tek sad znam - ne bi ga dobila ni za 1000 godina. A jedno pitanje je menjalo sve.