Hiov dnevnik jedne mladosti-ludosti

                    Po izboru čitalaca, najzanimljivija Sci-fi priča trećeg kvartala                                   prestupne 2... godine. 👸

Dok je levom rukom pridržavo elektro-dizgine, desnom je izvadio pčelicafon, kako je tepao personalnom pametofonu. Ukuco je pitanje i na displeju su, u ljubičastim nijansama, počela da se nižu slova: „Ispod tebe je. Gleaj malo i ti, ne mogu sve sam! Kuća sa plavim krovom i bazenom amorfnog oblika usred dvorišta.“

„Jel to što je u amorfnom obliku nešto bitno?“ – ukuco je pitanje.

„Ne, nego je nenanostrukturni oblik demode“ – odgovori pametofon.

„Jel to ovaj opet počinje da me zajebava? „ – pito se, al’ nije smeo da otkuca pitanje.

„Jebem te radoznalog“ – pomisli pametofon, koji je umo da čita misli, al’ se to nije znalo.

„Samo da sad vidim šta će mi Premudra reći. Posle svraćam u mol i kupujem novi. Menjam skrndelja, ne pitam šta košta. I sat novi ću da kupim, vidi da mi opet ne radi solarna baterija“ – odlučio je dok se letomobilom spušto u dvorište, pored bazena.

Izašo je iz letećeg prevoznog sredstva i pošo prema kući.

„Druže...“ – čuo je glas iza leđa.

„Druže, sačekajte!“ – ka njemu je trčala devojka zelene kose, upletene u bičeve, s plastičnim crvenim štipaljkama na kraju svakog biča,

 „Ja... Imam zakazano kod Premudre. Kod drugarce Premudre“, ispravio se.  „Imo sam zakazano, oću reći. Za pet. Al mi pametofon nešto posustaje, pa sam se pogubio dolazeći vamo“, opet se ispravio. „Misim... nije da posustaje, neg se nešto klinči. Više ne radi neg što radi. A i baterija mi crkla“ - i treći put objasni de je pošao. „S oproštenjem“, dodo je i završio s objašnjavanjem.

„A jetrena pašteta?“ – pitala je devojka.

„Excuse me?“

„A jetrena pašteta?“

„Excuse-moi?“

„A JEBENA JETRENA PAŠTETA???“

„Šta s paštetom?“

„Jeste li poneli recepturu za nju? Takav je dogovor. Vi Premudroj tajnu kako se pravi jetrena pašteta, ona Vama prognozu o padu i rastu akcija za farme organskih šamgarepi i rudnike litijuma na Venmarsu.

„Aaa... Ma jesam, bre, nemo me prepadati. Ja mislo ko zna šta sad treba duradim, kad se tako dereš. Pono sam joj, jašta sam. Nego sam pono“ – odahnu Hi.

„Koko me uplaši“ – dodade.

„Jesu ti to prirodne štipaljke il nadogradnja?“ – još je zapita.

„Jesi zbakrom farbala kosu il ti je od spamać-kapsula taka boja?“ – završi Hi sa pitanjima.

Fiju......... Puu......Vrum........Baaam.....

Pljas!

„Ša se to čuje?“

„Ja ništa ne čujem“

Fijuuu......... Puuuu......Vruumm........Baaaam......

Pljas!

„Jel ne čuješ ovo Fijuuuu......... Puuuu......Vruummm........Baaaam......

Pljas!... na to mislim. Ša li je to, ebo ga lebac?“

„Ma to ovaj od prekoputa ispušta vazduh iz cepelina. Budala!“

„Jel? Al šo ’pljas’!? „

„Ako ti ne znaš, ja ti reći neću“ – odgovori zelenokosa i obrisa suzu iz oka. „’Ajde idi. Čeka te Premudra“ – tiho mu reče, već lijući suze, koje su se pretvarale u sovjetsku zelenu salatu, čim bi pale na plodno dvorišno tlo.

Hi uđe u prohladno predvorje, sa bezbroj vrata i sa po dva reda stepenica koje su vodile i gore i dole.

„Ja ću sliftom“ – odluči.

„Lift je pokvaren!“ – zapišta pametofon preko spikerfona i na displeju, u ljubičastim nijansama, ispisa „Lift je pokvaren, samo da znaš. U slučaju da mi ne radi spikerfon!“

„Pa de sad da je nađem, koji moj? Vidi kolko vrata i basamaka ima! Kud didem?“ – ukuca Hi pitanje.

„Okreni se i idi pravo“ -  na displeju se, u vatreno crvenim nijansama, nanizaše slova.

„Šo promeni boju?“ – otkuca Hi.

„Pomagaj!!! Ja kao da imam temperaturu!!! Izgoreh!!!“ -   na displeju se, u nijansama plamena koji gori, nanizaše slova.

„Ono „pljas“ što se malopre čulo, to sam bio ja. Tojest, nisam ja, nego membrana. To mi bila membrana kad je puklo. Pukla membrana pravo u pičku materinu. Znaš? Zato nisam siguran da li mi radi spike...“ - na displeju se, u umirućih pedeset nijansi sive, kilavo (ne) ispisaše sva slova.

„Ajoj majko moja, dibidus sam najebo. I kud da mi se pokvari sad – zakuka Hi nečujno, da ne kvari svečanu tišinu predvorja krcatog vratima i stepenicama.

„Okreni se, izađi, pa opet uđi“ – iz neprimetnog ogledala se oglasi pojava Premudre.

Hi se štrecnu. „Jesi to stvarno ti il si hologram?“

„Okreni se, izađi, pa opet uđi, čuješ li šta ti govorim!“ –  ponovi pojava i puf! nestade.

Hi se okrete, izađe, pa opet uđe. Na prvom gornjem basamku. levo za gore, stajala je Premudra.

„Dobro došao, Hi. Pođi za mnom“ – reče i poče da se penje uz stepenice.

„Jel ti to ne radi lift ili...?“

„Ili šta?“

Hi odma’nu rukom: „Il ništa. Nako pitam.“

Uđoše u ovalnu elipsastu prostoriju sa prozorima od neprobojnog stakla.

„Jel ni metak ne mož dai probije?“ – interesovalo je Hija.

„Jok. Daj recept!“

„Eve ti. A sad... Jel? Jel stvarno ne mož ni metak da prođe kroz nji?“

„O jebote što si dosadan. Slušaj...  oko akcija... inflacija se predviđa da bude šes’ posto. Al ništa ne kažu za javnu potrošnju i ograničenje. Energetski sistem im je u čabru. Kupuju cerova drva po berzanskim cenama.Tako da ti je moj savet – kupuj! Prodaćeš lako, ako krene i dalje nizbrdo. Ima jedna kupoprodajna agencija, drži je neki čikica – on sve to kupuje, pa malo doradi, pa prešmirgla, pa pregituje, pa prefarba, pa prelakira. Pa posle proda nekoj budali po trostruko skupljoj ceni.“

„Ne kaže se „trostruko skupljoj ceni“ nego „trostruko viš...“ -   na displeju pametofona se, u nevidljivim nijansama, donekle nanizaše slova.

„Je l’ to tebi pišti nešto što oće da lipše?“ – znatiželjno upita Premudra. „E, jebi ga, počela sam da zapitkujem k’o ti“ – iznervirano ustade i okonča audijenciju.

Na putu kući, Hi svrati u mol i kupi:

-       toalet-papir od reciklirane hartije, dva pakovanja po 18 rolni, jer je počinjala da ga muči gorušica;

-       sto grama kafe;

-       akumulator za letomobil;

-       „memorisanmemorilforte“, jer je zaboravio da kupi pametofon i sat i

-       žilet za žuljeve i kurje oči.

Pošto narednih nekoliko dana nije dolazio na posao, Hiev menadžer je zamolio policiju da ga potraži. Policija je obila stan. Našli su baricu i u njoj dnevnik. U dnevniku je pisalo