Nokat na palcu kanadskog drvoseče

 

Nedelja, 29. novembar korona godine.

Nekad (u daljem tekstu, „nekad“ će se odnositi čas na period pre godinu dana, a čas na davno prošlo vreme (pluskvamperfekat, za moju sabraću, gramar nacije iliti language police, svejedno što ima trenutaka, posebno ovogodišnjih, o da, kad mi je „ne znam“ i „neznam“ sasvim svejedno /ili je ispravno „sve jedno“ //opet zagrada, svejojnejebem// - ipak je „svejedno“ /valjda!/), ali vi slobodno tumačite po sopstvenom nahođenju. Isto važi i za zamenički prilog za vreme „onomad“. Uostalom, i Ajnaštajn je o tome rek'o ponešto, mada ne baš sa ovol'ko zagrada.
Dakle...
Ohrabrujuća vest, koja je do mene stigla posrednim putem, jer... Dobro, to je manje važno, ovo je bitno:
vakcina stiže do kraja godine.
Onomad, '72, godine, kad je krenula priča sa velikim boginjama, 18.000.000 građana Jugoslavije (osamnaest milona, da budem sigurna da znate o kom broju je reč, jer nisam sigurna da li tu brojku umem da napišem numerički) je vakcinisano za petnaestak dana.
Kako će sa ovima (Fajzer i i Biontek) biti, videćemo, a sve nešto smatram da ćemo se tek nagledati kad stignu i kineska i ruska vakcina, koje su u fazi ili završnog ispitivanja ili registracije. Tako i toliko o vakcini, koju ću svakako primiti... kad je bude. (uskoro, je l'.)
I što sam ja sve ovo trukovala, kad ni na vr' Tibeta ne postoji živa duša koja ne zna gotovo sve o „najsmešnijem“ virusu, a ja našla vas da obaveštavam?
Pa spomenula sam Jugoslaviju, a danas je dvadeset i deveti novembar, a to je i davno i onomad, kako za koga i kako kome, bio datum... (Manite me se svinjokolja, u momentu kad je u Srbiji mrtva trka između vladavine duvan čvaraka i COVID19 virusa i jebo vas onaj ko vam prvi rek'o da su duvan čvarci epohalni izum, koji će promeniti svet. 'Oće do mog!!!) I ne, neću da citiram Balaševića kako se nekad dobro jelo, citiraću sebe: „Joooj,  masni, slani i poveliki, veličine nokta na palcu kanadskog drvoseče, nepreprženi, boje ćilibara... ma šta ćilibara, dukata bre... ma boje fine gold 999, bre, onako masni, slani i poveliki (a je l', već sam upotrebila ta tri prideva? Neka ih sad, da ne brišem, a i da bolje shvatite o čemu pričam.) /Nikad neću naučiti kad ide tačka pa zagrada, a kad zagrada pa tačka. Nikad./ Nema veze, i dalje sebe smatram gramar nacijem, jer kamo sreće da mi je to jedina zabluda o sebi. Ovo je van zagrade i malo van konteksta, al' šta sad.
Znači, nije reč o klanju svinja i topljenju masnih, slanih i povelikih čvaraka, nego o datumu. Današem datumu.
Danas je Dan republike (bio). Bio nekad, bio 'nomad, bio navodno svima, mada oko toga gajim izvesne sumnje, ali je, def. bio državni praznik.
Čak i ti oko kojih imam dileme da li su ga smatrali svojim praznikom, nisu radili dva dana, a ako je slučajno „padao“ u subotu ili nedelju, čitava stvar bi se produžila na još dan-dva. I ispadao lep odmorčić. (Dobro, onaj što je klao i topio čvarke, a usput više natezao iz flajke šljivovicu ispečenu pre mesečak dana, pa mu se čvaci prepržili, se i nije baš nešto odmorio, al' njega ko ga jebe, bagru pijanu neodgovornu!)
Znači, niko ne radi sem nabrojanih u vestima „Beogradske hronike“.
'Lebac tri dana bajat, zamotava se u vlažne krpe, pa se da l' greje il' suši sa sve krpom, zaboravila sam, al' kao povrati svežinu (ne, ne povrati, bude još odvratniji, al' jebi ga, ne rade pekare, ni francuske (kojih i nije bilo), a ni naše, kojih je bilo, ali nisu rad... Rekoh već.

Ništa, čoveče, nije radilo.
Prazne ulice, stepeništa mirišu na sarme i podvarak, toplane rade k'o singerice, „smederevci“ i kaljeve peći takođe. (Možda zato i nije bilo nikog na ulici, smrdelo je u pizdu materinu, al' tad se nije merilo zagađenje vazduha, nego se, onako neuko, odmahivalo rukom: „Šta ćeš, svi lože“) tačka iza zagrade
A onaj legendarni šampanjac „milion“ sa ruskom mu salatom, sestrom rođenom – o ne, nije to ulazilo u poštene kuće samo za Novu godinu. Bivalo ih je i za Dan republike, zajedno sa doboš tortama, minjonima i išlerima. I gajbama vina, kisele vode, piva, na terasi ili u 'ladnom špajzu. Sokovi su se slabo trošili, eventualno „Fruktalov“ đus, ali su zato dva-tri boksa cigara bila obavezan deo scenografije (tri dana ne rade trafike, zamisli da nam nestane cigara?!?!!?)
I prase.
(Molim da se jasno definiše:
Svinje su klali i od njih topili masne, slane i povelike čvarake, a pečene prasiće  kupovali, kao izraz poštovanja prema prazniku. A i ništa nije radilo - opet ja - pa glabaš tu prasetinu sa renom i kiselim kupusom dok ti oči ne pobele, jer što si kupio-kupio, ništa od kupovine do četvrtka, dušo (moj dragi Žare! 💔)

A ovo sve pričam iz tačno kog razloga?
Dosadno mi?
Aha.
Ova godina mi je bila baš... ono... baš dosadna.
Pričam jer već ne znam ni ja kol'ko godina slušam/čitam/ o Avnoj-u i JvuO-u, o ćopavom Zagorcu koji je sve srpsko uništio, o crvenom SFRJ pasošu-ulaznici za 'de god poželiš, o opuštenom spavanju na klupama po parkovima Dubrovnika, Sarajeva, Skoplja, Rovinja, Budve, o polupismenoj sirotinji, koja je letovanje u radničkom odmaralištu na moru doživljavala kao Olimp svojih životnih uspeha, o kreditima kojima je taj Čeh/kvazi Hrvat/austrougarski obaveštajac, ali ujedno i Rus Nikolaj Lebedev, zadužio i naše praunuke, o mogućnosti da se sa jednom radničkom platom napravi kuća, kupi FIAT 1300 i  školuje dete na fakultetu, dok žena-domaćica kod kuće razvlači rezanac za nedeljnu supu, o srbomrscu koji nam je uništio nacionalni identitet, koji nam nije dao da budemo kršteni, da slavimo krsnu slavu, da orcamo petardama i topovskim udarima i po dva meseca pre Našeg Božića i Naše Nove godine, da na branike i galerije ponosno, srBski, kačimo  badnjake veće od jelke na Petoj aveniji u NY, o babama koje su zimi, posebno ako su živele u selu, odlazile u bolnice, u kojima su ležale u toplom, sklapale prijateljstva, slušale radio-Šabac sa tranzistora, dobijale tri obroka na „izvol'te“, i u kojima je uvek bilo mesta (u bolnicama, ako se razumemo), a ne k'o sad...
I sve tako.
I tome slično.
I zato sam danas, božemeprosti, vrlo vesela, jer su svi na samo jednoj temi, pa sam pošteđena slušanja istih priča, što meni, ponekad prilično ambivalentnoj, vrlo znači.
I što mi omogućava da vam čestitam ili ne čestitam, do vas je, današnji dan, ali da svakako poželim da svi, koji ste ovo pročitali, i iduće godine budete živi i zdravi. 💚

Znate i sami, ovde su komentari zaključani već 12. godina.
Zato ću ja, umesto vas, napisati komentar. Vaš, a namenjen meni:
Hvala, takođe.