Kako da nađem Cilku kad je ne tražim

U petak smo se dogovorili da ćemo muž i ja u nedelju sa delom familije jesti podvarak, „između jedan i pola dva, ali čućemo se još!“ Nismo se čuli, nismo jeli podvarak.

Da mi je u subotu neko reko da imam umobolnu familiju, rekla bih mu: „Ih, ništa su oni sad. Da si ih upozno dok su bili tuto kompleto, sad ih je više od pola pomrlo... To je tek bilo da staneš i gledaš, da se ili krstiš ili poturčiš.“

Al da mi je u nedelju, onako gladnoj i besnoj, oko četiri neko reko da imam umobolnu familiju, smesta bih ga gađala čime stignem u nameri da ga ubijem. Il to il da ono što mi se dešava s njima pretvorim u priču i ponudim Tarantinu kao scenario za film koji će dobiti „Oskara“.

Odma nastavljam, samo ovo da ubacim:

Baba jednog mog poznanika  posenilila, pa ništa što joj se dogodi danas ne ostavi za sutra. Mačku Leposavu pregazi auto. Sahrani baba mačku i zaboravi. Ujutru baba zove mačku, mačka se ne odaziva. Kažu joj da je „mac-mac“ pregazio „tu-tu“,  baba udari u vrisku. U stanu od šezdesetak kvadrata i petoro odraslih. Posle nekolko dana i jutarnje „mac-mac vriske“, njen zet na kartonu napiše (i nacrta):

i rajsneglama pričvrsti za vrata šifonjera, da baba kad se probudi odma shvati zašto se Leposava ne odaziva.  I da je ne mácá više, pa da kad, po stoti put, svati istinu, ne izbudi pola sveta. Pa da tako i on odspava, bar do pola sedam. Baba se budi narednog jutra (odavde su pretpostavke; baba je spavala sama u sobi, jer niko nije imo čuku da spava s njom. Bila godinama u tripu da je truju, pa se nije moglo naslutiti šta mož da joj padne na pamet u vezi noževa pogodnih za zločin iz strasti ili osvete, whate’er) i taman da zamjauče, pogled joj padne na karton sa obaveštenjem o statusu Leposavine duše. Tako da nije zaplakala nego je zakukala i probudila i zeta i pola sveta.

Nastavljam about my family.

Ne mogu da im navodim imena, ne mogu da ih krstim inicijalima, jer 80% njih ima imena koja počinju slovom M, pa bi bilo zbrke, ne mogu da im smišljam lažne inicijale, jer ne mogu da zapamtim ko je ko iza inicijala, ne mogu da im dajem lažna cela imena, jer tek tako se   pogubim ko moja pokojna komšinica, koja me u periodu 1966-2000, zvala „Bebo“,  brkajući ме sa svojom sestrom, koja je živela  u Pančevu i bila starija i od mene i od pokojne komšinice. Mog tatu je oslovljavala sa „Gospođa Perka“;  on se zvao Milovan i bio, bar tako kažu, gospodin.

A  ne mogu da ih oslovljavam ni pravim imenima, jer u poslednje vreme vise na internetu ko majmuni na grani.

Čak i oni koje vata struja kad se briju običnim žiletom, sad se dovatili neta i leče sve u šesnes tumore i metastaze, sve onlajn.

A ako je svet mali, šta mislite kolicni je internet? Šta ću ako nalete na ono što pišem, kad mi i ovako pojedoše džigerice?

I ne, ne smem da računam na to da nema razloga da posete blogspot, koji u  imenu nema baš ništa što asocira na medicinu, bolest, beli mantil, mito u evrima, flašu viskija. Nema to veze. Oni guglaju:

„kako da u Beogradu dođem do ulice doktora Subotića i nađem kliniku za majku i dete zapadni ulaz od Karađorđevog parka pored parkinga a da nije jednosmerna ulica nego da je dozvoljena vožnja u oba smera?“

I DOBIJU ODGOVOR!

A ako dobiju to, kako tek neće dobiti mene.