„Odakle ti ovako kasno, Dačo?“ - pitao me komšija, dok je lopatom strugao poslednje ostatke snega i leda sa parkinga ispred zgrade.
„Ma bio kod keve, riknuo joj grejač na rerni, tražio
joj majstor pola penzije za popravku i ja otišo... i premostio one perlice
unutra... i tako.“
“Ima li šta u vezi posla, zove li ko?“
„Jok. Nigde. Niko. Ništa.“
“E... Slušaj sad ovo... Bili večeras venčani kumovi
mog šuraka kod njega... A bili i ja i žena... Kuma mu radi na kasi onog... onog bre, kako se beše
zove... ma ono govno što su otvorili jesenas, kad su se na otvaranju pobili oko
pomorandži i piletine... Čuj pobili! Opšte pomor bio. Jel znaš nâšta mislim?“
“Dobro, kao znam. Pa?“
“Pa kaže ona, oće menadžer – čuj menadžer, jebo sliku
svoju, šta li menadžeriše da mi je znati – kaže oće menadžer da angažuje
Deda Mraza. Kao, usrana godina, jebena korona, nije bilo ni mora ni odmora,
policijski čas, maske, lomovi mozga... Pa da, šatro, upriliči svečanu
atmosferu, pred Novu godinu. Da stimuliše da se više kupuje, bar deci, pošto ih
prvo Deda Mraz na ulazu raznjanjavi.“
“Dobro. I?“
“I... Pa nema „i“; kaže kuma to im je danas reko na
kraju radnog vremena, da to sutra razglase, ne znam samo gde da razglase, kad
rade i nedeljom, al ajde... pa ako neko bude zainteresovan... Ako ne, on će da
u ponedeljak odštampa oglas i nakači po gradu il tako nešto, nisam baš
najpažljivije slušo.“
“Dobro, i?“
“Pa se nešto mislim – što ti ne bi bio Deda Mraz?“
* * *
Otresao sam sneg sa patika, ušo u predsoblje, skinuo
jaknu i izuo se... Iz ćerkine sobe se čula muzika. Otišao sam do kupatila, pri
povratku pogledao na sto, na šporet i u frižider... Nigde ništa za večeru, valjda
je žena mislila da će mi keva ispeći prase u popravljenoj rerni.
U ledenoj spavaćoj sobi, ona je u krevetu tiho hrkala,
zapušenog nosa, pokrivena jorganom i
vunenim ćebetom i maramom vezanom preko čela. Uvukao sam pored nje i prebacio na sebe sve ćoškove kojih sam mogao da se
dočepam, a koji su njoj bili prekobrojni.
„Znači, Deda Mraz, Danilo? Pa znaš šta, i nije to
loše. Zamisli da kuma radi na biletarnici cirkusa, i da traže nekog ko će da
ide na štulama. Ili klovna. Ili, štaznam, žonglera. Pa stvarno. Ovako, sediš u
toplom, cuckaš dečicu na krilu, slikaš se, i na kraju večeri dobiješ keš. Kolko
keša, ne pitah, a sumnjam da i Žare zna, al šta me košta da odem da vidim, da
pitam, da se prijavim. A ono oko čuvanja gradilišta, to ću u ponedeljak da
vidim sa Acom, neće zgrada nigde pobeći“ – čini mi se da sam nešto na tu foru
razmišljao, jer su mi toliko krčala creva da sam misli jedva i čuo. A i ujednačeno ženino krčanje me, mic po
mic, uspavalo.
* * *
Sa korpom u ruci, prišao sam mladoj ženi koja je, iz velikih kolica, dopunjavala gajbu sa bananama. Objektom je odzvanjalo „♫Hajde da ludujemo ove noći♫“, a ona je tako i izgledala – kao da je ludovala cele noći. Neispavano, umorno, sa dubokim podočnjacima. Ljubazno se nasmešila, i pre nego što sam joj se obratio.
„Izvinite, gde bih mogao da nađem menadžera?“
“Idite dole pravo, do mesare, pa pitajte nekoga od
kolega, pokazaće vam“.
Krenuo sam ka mesari. Mada je bilo prilično rano, u
prodavnici je bila pristojna gužva. Navika „velike nedeljne kupovine“ je već
poodavno zaživela i u mom Čačku, i ljudi su, maskirani, sami ili porodično,
gurajući pred sobom kolica i dovikujući se, ili vukući za sobom crvene korpe sa
točkićima, krstarili između rafova. U mnogim kolicima su sedela deca, neka sa
kapama na glavama i umotana u šalove, neka poskidana do benkica, jer je unutra
bilo pretoplo; jedno im je bilo zajedničko – sva su, glavica naherenih na jednu
stranu, dremala, nesvesna gužve, truckanja i
muzike. Budućnost Srbije, "naša deca", nastala ili iz ljubavi ili posle nekoliko čašica,
svejedno, ali kojoj i nije baš mesto u zgusnuto-smrdljivom vazduhu
supermarketa u osam ujutru, nedeljom. Deca koja nemaju ni gde ni kome da budu
ostavljena na čuvanje; bake, prerano ostarile, "izrađene", kako bi narod rekao, su im, uglavnom, ili mrtve umorne od briga, namicanja kraja sa krajem, dovijanja da od pola kila mlevene svinjetine
skuvaju tri jela, gajenja kokoški i svinja po obodima grada, u nazovi
vikendicama, da bi deca pojela zdravo jaje i komad mesa nezasićen koncentratom.
Ili zaista mrtve. Dede u ranim šezdesetim godinama, već sa po dva-tri stenta,
bajpasa, sa pejsmejkerima... Mnogi duboko zagazili u alkoholizam, u pasivno-aktivnu agresiju ili depresiju, u beznađe, u očaj... Na godinu-dve pred penzijom, neki
i već u penziji, svi od reda razmišljaju šta i gde da nađu kao dodatni posao,
da bi se premostilo do prvog, do desetog, do isteka rate za bojler/mašinu za veš, dok sin ne otplati
kredit za kuću/stan, dok ćerka ne završi specijalizaciju i zet ne dobije zeleni karton...
Deca čiji su roditelji još i sami deca, jer detinjstvo gotovo da i nisu imali. Jer da jesu, da su to ona deca, iz onih vremena, ne bi nedeljna jutra trošila u ovim budžacima, kupujući „lenor“ i alpsku salamu na akciji, tabanajući i tražeći gde je smeštena kafa u pakovanju od 375 grama uz koju se dobija šolja na poklon.
→OVOG VIKENDA POTRAŽI U SVOM NAJBLIŽEM SUPERMARKETU!!!←
Budući učesnici matematičkih olimpijada, dobitnici
medalja na prestižnim evropskim i svetskim takmičenjima iz svega i svačega, za
koju godinu profesorke, lekari, varioci, frizerke, akademici, premijerke, ministri,
košarkaši, influenserke – klimali su pospanim glavicama, sada uz ♫Hej, haj,
baš nas briga♫...
Došao sam do mesare. Sredovečni muškarac, sa platnenom
žuto-tirkiznom maskom, spuštenom, po epidemiološkim savetima, do
ispod brade, žustro je objašnjavao: „Reko sam dvesta i daj mi dvesta, jer imam
para samo za dvesta i treba mi samo dvesta. Ako kažem dvesta, onda je dvesta,
platiću dvesta, a ti možeš tu da mi nakokaš i pet kila, ja više od dvesta da
platim neću i zato mi to odvadi i nameri na tačno dvesta. I tačka!“
(Ne znam zašto, ali očekivao sam da će, umesto „I
tačka!“ reći „I dvesta!“. Al ne reče.)
“Dobro, gospodine, evo tačno dvesta“ – reče čovek u
belom mantilu, sa zelenom maskom na licu, i pruži mu „dvesta“ preko pulta.
“Izvolite, vi?“ – obrati se meni.
“Ja samo da pitam... Gde je ovde kancelarija
menadžera?“
Čovek skide rukavice i pođe desno.
“Ajte sa mnom, da vam pokažem.“
Uđosmo u ogromnu, ledenu prostoriju, gde su na
plafonu, okačeni na kuke, visili čereci mesa. A bilo je i slanine, i pršute, i
suvih rebara. Bilo je i nekoliko dostavnih vozila, parkiranih uz zidove. A
sasvim gore, na ničim kamufliranoj i zaklonjenoj krovnoj konstrukciji, sa metalnih greda, izložene gastronomske divote su posmatrala, i još po nešto im radila, jata vrabaca i
golubova.
“Znači, pamtimo: Ovde više nikad nećeš kupovati meso,
makar ti uz kupljenih sto grama mlevenog dali dvesta kila pršute gratis“ –
notirah za sebe. Svejedno što u objekat u kome sam se trenutno nalazio nisam
kročio mesecima, ni ja a ni moja žena.
Kupovali smo kod komšije u kasapnici na ćošku, na recku, plaćali kako kad i
kolko, uz časnu reč da ćemo ceo dug izmiriti čim nađem posao i primim prvu platu.
„Eno ona plava vrata na kojima piše
„ne ulazi!“
– pokaza čovek rukom, dok se iza nas čulo „Jovaneee, mušterijaaa!“
“Mnogo vam hvala“ – rekoh leđima prodavca koji se polutrkom udaljavao.
Pokucao sam na vrata na kojima je pisalo „ne ulazi!“, i posle otegnutog
„daaaa...“ ušao.
Menadžer, najmanje petnaest godina mlađi od mene, sedeo je zavaljen u
„ergohuman“ stolici, sa nogama na stolu, i telefonirao.
Bradom mi je pokazao da sednem preko puta stola, u fotelju.
“...Gorski hotel je raspad, moj care, Viceroj je zakon, ja kad ti kažem. Uzmem femili rum
i miran sam što se tiče... ŠTA? MA DAJ, BRE!!! Slušaj... Aj nazvaću te kasnije,
imam stranku.“
Spustio je noge sa stola, telefon na sto i primakao se.
„Izvol'te...?“
“Ja sam... Povodom vašeg oglasa u vezi deda Mraza?“
“Povodom mog oglasa u vezi čega?“
“U vezi Deda Mraza.“
Iz držača za olovke
je uzeo parkerovu hemijsku i počeo da lupka njome po stolu.
„Hmmm... Deda Mraza... Da, da... Skini bre tu masku, to je
čista glupost, ne treba ti to! Nego, otkud ti znaš za Deda Mraza, pa nisam to još nigde
oglasio?“
“Pa ovaj... Moj komšija... Žare... Njegova žena ima brata... Žaretu je on
šurak, jel... Pa su oni bili kod njih sinoć... A bili im i kumovi...
Šurakovi... Venčani... Pa je kuma... Ona radi ovde, kod vas, na kasi, ne znam
je ja, nego mi Žare rekao... Dakle, kuma im je ispričala... Za Deda Mraza."
Joj, živote, svetijebem!
“Aham, tako znači... A ja se baš začudih... Pa jeste, tačno je. Ideja mi je da
malo oživim atmosferu, da unesem promene... Iz dana u dan je sve lošije... Ne
bi trebo ovo da ti pričam, al verujem da i sam i znaš i čuješ... Ova korona...
Ovo zlo... Imaju ljudi pare, al se plaše da će biti još gore. Pa se stisli.
Kupuju samo osnovno. Dan-komad, što bi se reklo. Pa ne može, burazeru, tako. Ne
posluju trgovinski lanci na tim principima. Još kad se doda i krađa... Kradu,
brate, na Boga ne misle. Aj što marva krade što joj treba, al kradu i što im ni
za klinac ne treba. Iz čistog besa. Govna bahata. Ako ovako potraje, i kese sa šećerom i
brašnom će biti prazne, samo će stajati na gondoli, tek da se vidi da ih imamo
u ponudi... A pune će ove naše žene donositi iz magacina, pravo kupcu na
kasu. Pa tras pare, tras kesa šećera.
Nego, jel imaš ti iskustva kao Deda Mraz?“
“Nemam“ - priznadoh.
“E šteta. Al dobro, ništa, da vidimo kako ćemo to da organizujemo... Nego...
Onda nemaš ni neko odelo negde, a?“
“Nemam ni odelo.“
Pajsad kad me pita da nemam negde tries kila telesne mase viška, il bar pivski stomak, jer sa visinom od 1,85 i sedamdesetčetiri kila nisam baš idealna dedamrazovska figura. I da nemam, nekim slučajem, belu bradu? Ni to nemam?! Pa što si se ti, kilavi Radovane, uopšte, prijavio na audiciju... o-ovaj, na kasting... to jest što si se javljo da budeš deda Mraz takav nepodoban?
“Nemaš, a? Dobro. Slušaj. Evo ti moja vizitka, idi kod... Daaa...“
U kancelariju je ušao mladić u plavom radnom kombinezonu.
“Šefe, samo da vam kažem... One palete za Kraljev...“
“Nemanja, ovo nam je novi Deda Mraz, upoznajte se.“
“Novi? A šta je bilo sa starim?“
“Kojim starim?“
Umro je Stari, Nemanja, četvrtog maja osamdesete. To je bilo.
“Pa ako nam je ovaj novi, ko nam je i gde nam je sta...?“
“Ma nije novi, nego će on biti Deda Mraz, znaš šta sam vam juče rekao na
sastanku...“
“Aaa... I već ste ga našli. Svaka čast, šefe, svaka čast. Drago mi je, ja sam
Nemanja“ – pružio mi je ruku.
“Drago je i meni, ja sam Danilo“ – odgovorio sam, rukujući se.
„Danilo! Moj otac se zove... zvao se... Danilo... E kakva je to ljudina bila, neka mu je laka zemlja... Ehhh... Važi, Nemanja, idi napravi otpremnicu za palete a ti, Danilo, idi sa ovom vizitkom u „Abrašević“, traži Vuka i on će ti naći odelo. Pa se vrati ovde da se dogovorimo kad ćeš da počneš.“
Zašto li mi se ovaj Danilov mali obraća na „ti“?
Zar se na meni baš toliko vidi da sam očajan? Da televiziju, kad me nešto baš
interesuje, gledam sedeći u plastičnoj, izguljenoj stolici sa terase,
jer su i ugaona garnitura i fotelje okupirane od strane ćerkinih dugarica, a to
je jedina prostorija koju grejemo ove zime. Ostali radijatori se ne pipaju pod pretnjom doživotne robije. I da za spisak za kupovinu koristim
zelenu hemijsku sa logóm „Samostalni sindikat Sxxxxxa Čačak“. I da sam na
Kopaoniku bio samo jednom, krajem prošlog veka, i tad samo u prolazu i usred leta? E
baš ću sad da mu kažem.“
“Dobro, hoću. Nego, izvinite, još samo ovo da pitam pa idem. Od koliko do koliko se
radi, pošto imam u izgledu i mesto noćnog čuvara na gradilištu jedne zgrade?“
XO-XO-XO-XO-XO, e nek sam mu reko!
