Prva ovogodišnja sreda

 Život me naučio:

- Da, ako u nešto ide više od jednog jajeta, razbijam jedno po jedno u posebnu posudu, proveravajući da l je mućak, pa ga tek onda dodajem. U protivnom, najčešće poslednje bude pomenuti mućak i usmrdi celu stvar.

- Da je skroz pametno reći „Idi“, ili kakvu god formulaciju da izabereš, ali sa istim značenjem; jer ponekad, kad je noć il magla il kiša il petak il predbožićna gužva u gradu, il sa radija upozoravaju na sunčanicu, pomislim da bi to, što je moglo biti izgovoreno, a za dlaku nije, napravilo stvar potpuno abnormalnom. U svakom smislu.

- Da nije pod moranje da na pitanje „Što si ljuta?“ uvek odgovorim, jer mi obično promakne bezvezan detalj, za koji se taj koji je postavio pitanje zakači, i tako kompletno dešavanje vrati na početak, posle koga se opet naljutim, a onda, neminovno, jer ne učim na greškama, skoro pa nikad, sledi, a šta drugo, pitanje „Što si ljuta?“

- Da je procenat verovatnoće da ću se saplesti na pertlu u direktnoj proporciji sa brojem kalorija koje sam potrošila dok sam je vezivala.

Slede dva primera:

30 kalorija - saplešću se o nju kod zelenog solitera, u momentu kad pacoliki prošššišti kroz crne zube, ko nekad devedesetih dileri što su zzzujali: „devizzze!“ – „Kupuš, kupuš... Šamo šešet dinara, neprškan, šreće mi. Švega mi na švetu!“  

100 kalorija -  100% se neće razvezati i saplitati me, a pri pokušaju da izujem cipelu, kad se vratim od negde, opsovaću oko 100 puta, najvulgarnije. Što čitavoj stvari daje seksualnu konotaciju, s obzirom na glagol(e) koji(e) koristim, a uopšte nije tako, tj. to mi nije na kraj pameti. U tim trenucima pokušavam da shvatim za koji kraj treba da je vučem da bih je videla odvezanu. Tada, kao i svemu što dođe kraj, dođe kraj i mojim pokušajima da svatim, pa uzmem  makaze. To objašnjava zašto u predsoblju, u korpama gde normalan svet drži rukavice, šalčiće i kape, čuvam pertle svih boja i dužina.

- Da kad čuješ da si negde utefteren, ne mora obavezno da znači da si obeležen za odstrel, ali ni predložen za NIN-ovu nagradu, što stvar čini donekle mističnom, a odnekle frustrirajućom.

- Da ako rano ujutru, uz kafu, primetim pauka u sobi, juriću ga i ganjati i zamalo  stizati u svakom ćošku na patosu, prozoru i vratima, a usmrtiću ga predveče, s bezbroj udaraca papučom. Dok pauk umire na najuočljivijem zidu, koji sam letos dva puta mazala u svetlo, svetlo oker, i razmazuje se i razliva u svim pravcima,  zid se kruni, a i ispod svetlo oker boje pomalja se prošlogodišnja boja dinje, pa breskva iz 2019., pa malter, pa armatura, što čini da predvečernje dešavanje podseća na Černobil dva minuta posle Černobila.

- Da izjavom da jedva čekaš da umreš kod nekoga izazoveš osmeh, a kod nekoga prezir, što je donekle stvar odnosa prema smrti i količine morbiditeta koju sagovornik ima ili nema, a tek odnekle njegova lična stvar.

 Imam pun kufer sličnih stvari koje na kraju ne izgledaju kao na početku, pre nego što su se ili zakomplikovale ili odlučile da više ni mrtve neće da liče na početak. Znači, imam pun kufer tvrdoglavih stvari? Ma ne. Imam pun kufer nepotrebnih stvari, u kojoj nema nijedne čitave a iole sumosane. I ovaj post bi mogao da ima 3.450KB a ne 34,5, ako bih bila bezobrazna i neuviđavna, pa počela da pričam o svima. Ma šta 3.450 – 3.450 miliona KB!  

Znam sve Marfijeve zakone, al mi nijedan nije pomogao, nikad. Jer je teorija jedno a u praksi je malčice drukčije. Na sreću ili na nesreću, jebemliga već.
I to je tako.